Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.
Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.
Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?
Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.
Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!
Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!
Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.
Glavni grad američke države Indijana koji je ni kriv ni dužan kod nas u Srbiji, samo zbog svog imena, postao sinonim za neko mesto ili žurku punu raznih indijanaca, šabana, mongoloida i šištavaca.
Inače postoje mnogi znaci prema kojima ćeš izvaliti da si zalutao u Indijanpolis, ako nisi dovoljno oštrouman odmah na prvi pogled da izvališ.
Prvi znak je muzika koja blago podseća na ono što bi možda mogao da čuješ samo tu i u centru Teherana.
Ako muzika nije dovoljan pokazatelj da si zalutao, tu su frizure, tačnije frizura, jedna jedina, nepobediva ošišaj me sa strane da jebe kevu a gore me ispoštuj ili popularno još devedesetih nazvana tarzanka.
Ako ni to nije dosta onda možeš izvaliti po tome što si tu tek dvadesetak minuta a svako ti se na žurci već barem dva puta izmrštio.
Nije ti ni to dosta. Dobro, a šta kažeš na to što su svi u trenerkama, a ne vidiš da se održava neka sportska manifestacija u blizini i niko tu baš i ne deluje kao neki sportista. Dobro, deluju pomalo kao fudbaleri, jer oni furaju takve frizure, ali veče je i polumrak, nije stadion pa da misliš da si na tekmi.
Naravno, ako si čovek kome treba još znakova da bi bio siguran i nisi još ukapirao, pucanj iz tetke u plafon za vreme refrena pesme, druga tuča u poslednjih deset minuta ili Romulanac koji se seče krhotinom razbijene flaše su ozbiljni znaci da je vreme da pališ, ali po meni si već pri samom ulasku na to mesto, eventualno posle jednog popijenog piva, trebao da napustiš prostoriju.
A ako sve ovo nije dosta, pa ne mogu da ti pomognem više, jedino da zabijem tablu na kojoj piše INDIJANAPOLIS pa da ti bude jasno. Ostani onda i uživaj, jer izgleda da ti prija to mesto i u svom si prirodnom staništu.
Naravno ako nisi u svom prirodnom staništu i pališ odatle, pri izlasku nikako ne okreći leđa stanovnicima Indijanapolisa, nego i ti i tvoja ekipica hodajte unazad držeći ih na oku, sve dok se ne nađete u bezbednoj zoni, a to je otprilike petsto metara odatle.
U subotu, 27. novembra 2010. u Klubu studenata tehnike biće održana smotra sadržaja popularnog šaljivog sajta. Vukajlija je mesto gde se Internet zajednica okuplja kako bi na duhovit i originalan način definisala reči i izraze, sleng termine, našu svakodnevnicu i aktuelne događaje, po paroli - „Ovde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita”.
Mondo · 25. Novembar 2010.