Реченица којим већина лопова решава проблем интерфона у зградама.

Изјава која не говори ништа а некако ипак успева све да објасни

Особа са којом сви ми најчешће разговарамо телефоном.

Opšteprihvaćen odgovor na pitanje "Halo, ko je to" .

Лажно признање дечака шмекера да заштити девојчицу из одељења која му се свиђа.

Recenica osobe s druge strane zakljucanih vrata.

Ukućanin.

Izraz koji koristimo kad smo u kupatilu/WC-u da stavimo nekom do znanja da je zauzeto i da smo unutra.

Vrlo čest nadimak.

Reči koje ne pružaju nikakvu informaciju. Znam da si ti, al’ ko si?

To je nesreća koja je, na žalost, veoma prisutna, a u koju sami sebe dovodimo pokušavajući da se predstavimo nekom, pri čemu na prvom mestu ističemo svoju profesiju. Kada kažemo:
-Ja sam advokat, lekar, radnik, čistač, profesor, student, glumac, učenik..., da li je to zaista najveća odrednica nas kao ličnosti? Da li to znači bi smo možda mogli biti muževi, da nismo lekari, ili sinovi ako nismo advokati, braća ako nismo radnici...Da li to znači da ne možemo biti roditelji, deca, ljubavnici, srećnici, nesrećnici...Zbog čega je pogrešno reći da smo, recimo, uživaoci dobrog vina, provoda, sporta, heklanja...Zašto naše profesionalno opredeljenje( koje uzgred budi rečeno, često može biti sublimat slučajnosti),mora biti presudno u definisanju nas kao bića???

Keva, ćale, baba, deda, komšija Pera, poštar, senilna baba sa trećeg i svi ostali čije bi glasove trebalo da prepoznaš na vratima.

Igra koju smo često igrali kad smo bili klinci, sećaš se? Ja sam bio Betmen, a ti Robin, onda Mikelanđelo i Donatelo, i tako dalje.

Najrasprostranjenije ime među korisnicima interfona.