To je nesreća koja je, na žalost, veoma prisutna, a u koju sami sebe dovodimo pokušavajući da se predstavimo nekom, pri čemu na prvom mestu ističemo svoju profesiju. Kada kažemo:
-Ja sam advokat, lekar, radnik, čistač, profesor, student, glumac, učenik..., da li je to zaista najveća odrednica nas kao ličnosti? Da li to znači bi smo možda mogli biti muževi, da nismo lekari, ili sinovi ako nismo advokati, braća ako nismo radnici...Da li to znači da ne možemo biti roditelji, deca, ljubavnici, srećnici, nesrećnici...Zbog čega je pogrešno reći da smo, recimo, uživaoci dobrog vina, provoda, sporta, heklanja...Zašto naše profesionalno opredeljenje( koje uzgred budi rečeno, često može biti sublimat slučajnosti),mora biti presudno u definisanju nas kao bića???
Bako, žao mi je što više ne mogu da ti budem unuk, znaš ja sam upravo diplomirao(ili se zaposlio).
A šta ako ja radim jedno, završio sam nešto sasvim drugo, a sticajem okolnosti najveći deo egzistencijalnih potreba je zadovoljen sa primanjima sa treće strane?Šta sam ja? Ma kako to izlizano zvučalo, ja uvek kažem da pokušavam da budem čovek onoliko koliko najbolje znam.
Sve si to ti! A ova situacija iz tvoje prve rečenice (u komentaru)mi je više nego poznata!
I naravno da si prije svega čovjek!
ja sam ono cime se bavim ? pa sta je tu sramota. Najbitniji aspekt covekove licnosti je drustveni, a svaki prosecan covek daje peko svoje profesije jedan mali deo drustvenog boljitka. Porodica je primarna grupa, ona pre svega i postoji radi zadovoljavanja bioloskog i psiholoskog aspekta. Ne bih ta dva dela licnosti da potcenim, ali ipak je drustvenost coveka najbitnija.
Nije presudno, ali nas ipak određuje, velikim dijelom. Rijetko je netko to što jeste (mislim na profesiju) slučajno. Ima i toga, pa čak i tada profesija nakon nekog vremena počinje da ga određuje. Naravno da time ne prestajemo biti i mnogo toga što smo ranije bili i naravno da nije pogrešno reći ja sam: unuk, sin, prijatelj, suprug, drug, LJUBITELJ DOBROG VINA(!), ljubitelj dobre glazbe, putovanja, mirnih šetnji prirodom... Kad iznosim neko svoje mišljenje ponekad volim reći i što mi je poziv, profesija. Ne zato što sam ja to i ništa drugo (ili da se pravim važna), već stoga što sugovornik lakše shvati odakle baš takav pogled na neki problem, shvati što je jednim dijelom (prilično velikim) odredilo mene i moj pogled na svijet. A možda je moj svjetonazor bio taj koji je odredio što će biti moj poziv. Ili obratno??!! U svakom slučaju meni se čini prilično isprepleteno, sve nas to određuje kao osobu; kao biće... duhovno, intelektualno, fizičko, biološko... Btw, ja nisam samo jezičara:)))
Zaključak, evo ti +, ali ne mislim da je to nesreća, kao i da nije pogrešno reći sve ono drugo: ja sam uživaoc...:))