Kiseli kupus

Nezaobilazna tema u svakoj srpskoj porodici sredinom jeseni.
- Razgovor o kupusu započinje konstatacijom da se prošle godine stavilo mnogo, smučila nam se i sarma i podvarak i salata, pretposlednju glavicu smo na silu pojeli u aprilu, a poslednju bacili pre mesec dana (želudac nam se prevrnuo kad smo skinuli poklopac sa bureta).
- Zatim pada dogovor da bi s obzirom na gore navedeno, bilo bolje da se ove godine i ne bacaju silne pare, nego da lepo k'o ljudi kupimo kada nam se prijede...sad ima u svakom Maxiju...
- Mada, posle par minuta dolazi se do zaključka da bismo možda mogli da ostavimo dve - tri lepe krupnije glavice da imamo za slavu da se ne brukamo sa onim kupovnim, pi kakve su sitne liske...
- Opet, kad malo bolje razmislimo, šta su dve – tri glavice? Šta ćemo za Novu godinu i Božić, po dvesta dinara kesica kupusa, nas četvoro, treba nam bar hiljadu dinara po ručku samo za kupus, a gde je meso, ispade sarma najskuplje jelo...
- Ovako ćemo: nema preterivanja, stavljamo samo 20 - 30 kila, taman za nas, nećemo da nas niko pljačka, ovako bar znamo i kakav je kupus i da je dobra so, da smo ruke oprali...Eto, dogovorili smo se.
- A šta ćemo sa babom i dedom? Da li će oni da stavljaju sami ili ćemo svi zajedno? Ma baš će oni da stavljaju onako kljakavi, a mi zdravi i pravi. Ništa, ovako ćemo: stavićemo 60 kila. Prošle godine smo stavili 50 i šta je ostalo?! Jedna malešna glavica. Jedna ko nijedna. Ješćemo koliko možemo, bolje da ostane nego da zafali. Ajde sad kad primimo platu odmah da odvojimo jedno 3.000, plus za novo bure, ono što imamo nam je malo.
- Dogovoreno!