Omiljena srpska problematika. U trenucima kada treba da smo složni, i da zajedničkim snagama rešimo problem, mi to dragoceno vreme traćimo pitajući se ko je kriv kako bi zamaskirali sopstvenu nesposobnost i nahranili svoju sujetu. To pitanje se postavlja čak i onda kada neočekivano dođemo do nekog cilja, ali ga u potpunosti ne ostvarimo. Tada, umesto da budemo ponosni na sebe i uživamo u plodovima napornog rada, mi ponovo tražimo krivca i jedni druge gledamo kao neprijatelje...
Ne bi me čudilo da jednog dana naša fudbalska reprezentacija dođe do finala, i tu recimo izgubi od Španije ili Brazila, sav taj uspeh bi se nulirao a svi bi krivicu svaljivali na druge:
-Selektor: Krivi su novinari što nam nisu pružili punu podršku i što nisu verovali u naš uspeh.
-Novinari: Šokantno - Fudbaleri lumpovali do ranih jutarnjih časova slaveći ulazak u finale gde su pružili najlošiju partiju na čitavom prvenstvu.
-Fudbaleri: Izdala nas Antićeva loša taktika... Itd.
Isti slučaj je i kada se na prvenstvo uopšte ne plasiramo...
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.