Ko uči imaće

Modifikovana skraćena verzija stare poslovice koja suštinski ne menja značenje originala. Istinita životna smernica i pokazatelj da svaku knjigu treba dobro "pročešljati."
Svakom od nas se više puta u životu desilo da nas roditelji ostave same u kući jer su imali neodložan put od nekoliko dana i pritom nam ostavljali neki dinar, čisto da se prehranimo i ne skapamo od gladi. Naravno uz obećanje da ćemo sve vreme učiti, učiti i samo učiti, ne bi li popravili slabu ocenu. Naravno da knjigu nismo pipali ali je dnevnih i noćnih žurki bilo na pretek. I naravno da je na svako telefonsko pitanje roditelja: Jel' učiš?, sledilo naše : učim, učim. Podrazumeva se da smo ostali bez ostavljenih nam para već drugi dan i da nas u životu održavaju samo sposobnost naših drugara da iz svojih kuća ukradu nešto hrane i njihove dobre volje, i ne treba podsećati da na svaku telefonsku proveru u vezi učenja i dalje sledi odgovor: učim, učim.
Ali, ova priča ima još tužniji kraj. Kako su došli sa puta od sedam dana otac pravo sa vrata "pikira" na knjigu iz koje je trebalo učiti i iz njenih stranica vadi svežanj novčanica, koje je pred put tu očigledno i stavio, uz ciničan osmeh i komentar: A, ti učiš, učiš...