Najpre je korišćen kao neformalni naziv pojedinih poslastičarnica u većem delu Srbije. Zvanični nazivi su, međutim, isto tako maštoviti – Palma, Kamila, Orijent, Pelivan, Aida... Kasnije je termin proširen i na buregdžinice kao i kioske sa brzom hranom.
Naziv je nastao otud što su Kod Trovača svraćali ljubitelji tulumbe, baklave, tufahija i ostalih levantinskih poslastica ali i sladoleda, koji je po njihovim rečima bio tako dobrog ukusa da se nisu mogli zaustaviti tok se „ne otruju“. Devedesetih već počinju da pronalaze komade pocinkovane žice, stakla i ostalih nejestivih sastojaka, a beleže se i prva svedočenja o trovanju.
Od sredine februara 2008.g. eksterijer tih malih radnji zbog upadljivih rol vrata i dodatnih sigurnosnih mera počinje da odudara od skromnog enterijera. Iako deca iz kraja (verni posetioci) po pravilu nisu nikad ni znala da tačno izgovore imena i prezimena vlasnika, primećuje se da je Š.LJ, Dž. H, K.F, Ć.Đ. najnovija moda za označavanje vlasnika pomenutih radnji. Ljubitelji bečko-peštanskih slatkiša sa gađenjem okreću glavu od njihovih izloga.
Alternativni nazivi su: Kod Slina, Kod tri baKcila ili Kod Sulja/Muja.
Mi smo u kraju imali Troku trivača. Onda smo čuli da je umro. Kružila je priča da je pojeo svoj sladoled. Inače, jednom je čačkao uši sa kornetom, pa uzao drugi kornet i dao ortaku sladoled. Ovaj ga je gađao...
Kod Shlajmadzije :)