Utakmica odigrana izmedju reprezentacija Srbije i Turske, na stadionu "Gazimestan", 1389. godine. Selektor Srbije, Lazar Hrebeljanovic, okupio je ekipu iskusnih igraca, ali sputanih neprakticnim dresovima, koji su otezavali kretanje, dok je s druge strane turski selektor Murat sastavio tim sa mnogo vise igraca( u to vreme nisu postojala ogranicenja za broj igraca na terenu), koji su nosili moderne(po tadasnjem shvatanju) svilene dresove, te su bili mnogo pokretniji. Zbog velike razlike u broju igraca na terenu, turska reprezentacija je stekla veliku razliku u poenima, ali je zahvaljujuci iskustvu naseg pleja, Milosu Obilicu, koji je uspeo da sam prevari kompletnu tursku odbranu i da postigne pogodak pred sam kraj meca, utakmica zavrsena tesnom pobedom naseg tima.
Догађај који се, сад већ традиционално, одиграва сваке године око септембра месеца подно Народне Скупштине Србије у Косовској улици. Циљ ове манифестације борба за праву ствар и истрајност да се на том путу не поклекне.
Наиме, ту се налази једна од две књижаре у граду где се сигурно могу купити одговарајући уџбеници за основно и средњошколско образовање од девет издавача у којима свако штампа своју верзију.
Додатну нервозу и бацање у искушење уливају околни улични продавци књига који их са ходочашћа маме да са правог пута скрену.
Само Мали Вук Бранковић пичка стао би у ред тек у новембру. Остатак екипе чекићо би ту још од Видовдана.
Sjecanje na stara dobra vremena kad diplomatskih pregovora nije bilo.
velika prekretnica u istoriji srpskog naroda... da njega nije bilo, nas bi danas bilo vise nego Kineza :-)))
Битка коју смо у средњем веку изгубили иако смо је добили, а у новом веку добили иако смо је изгубили.
1389, угарски двор:
- Еси видо Ласзло, како Срби исзпрашише Турке на Косзову, убише им и Мурата и исзпратише из Европе?
- Али Сигисзмунде, и њима је погинуо Ласзар?
- Ах, нешто добијеш, нешто исзгубиш...
1999, Слободан Милошевић, РТС:
- Грађани и грађанке Србије, објављујем да је агресија на нашу земљу завршена и да смо победили НАТО, честитам на јуначком отпору.
Лакмус за утврђивање нечијег образовања у Србији.
-Дођи, да те упознам, ово је доктор Вернер Попович, професор универзитета у Берлину, доктор медицине. Иначе је пореклом из наших крајева доле.
-Драго ми је господине Поповићу.
-А с ким имам част, опростите?
-Ах, извините, ја сам Марко Јовановић.
-Хер Јованович, чиме се ви бавила у Берлин?
-Ма ја сам на привременом раду овде. Арбајтен и то, клозетен, хахаа.
-Аха. Ви желите ја доћи у Београд, помогнем вашем сину у операцијен?
-Да, да. Рекао ми је да вас питам, ако бисте могли да дођете у Београд, ето било би лепо, на видовдан, ако сте слободни, тад, је знате био косовски бој.
-Хм, данке, видечу, бит ћемо у контакт. А што баш на тај бој?
-Па тад је празник у Србији, победели смо Турчина, маму му... Овај, опростите.
-Бите, не знам то, ал ја би доша тад.
......................................................................................
-Ало, сине, сређено, нашо сам ти тог Вернера, него он бре не зна кад је био Косовски бој, а ти би с њим да радиш операцију, црни Милане!
Naizgled, večiti izvor inspiracije, rodoljublja i duhovnosti srpskog naroda. U stvari, najveći zajeb u našoj istoriji. Majka svih naših opsesija izdajom, zlim Turcima, svetim Pravoslavljem i, najgore od svega, filmovima Zdravka Šotre. Doneo nam je samo nesreću, političke krize i ubistvo direktnog potomka čestitog kneza Lazara. Mit je otišao predaleko onog momenta kad je neka budala zahvaljujući Gazimestanu započela svoj uspon ka vlasti, da bi i dan-danas razne varijacije na temu Koštunica mogle na tome da skupljaju jeftine političke poene.
Jedino što se zna za sigurno jeste da su se sukobile dve vojske, poginula dva vladara i da se odigrala 15. juna 1389. Sve ostalo su manje-više puka nagađanja, legende i poluistine. Nacije tada nisu postojale, a crkva je (kao i danas) bila zloupotrebljavana u političke svrhe i sve to pada u vodu.
Kako ljudi misle da je bilo:
Vuk Branković: Uf, izdaću onog šupka Lazara, Turci imaju bolje konje i brdo dukata, a i ženu bih mogao da mu teslačim.
Šta se najverovatnije dogodilo:
Vuk Branković: Šta ako oni nesretnici ubiju kneza sutra? Moram čuvati svoju ženu i svekrvu i onog malog pederčića što piše pesme. Država će propasti kad on dođe na vlast!
Kako ljudi misle da je bilo:
Knez Lazar: Gospode, podari mi snagu da spasim našu svetu zemlju, Gračanicu i druge manastire! Oče, blagoslovi nas i pričesti!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Knez Lazar: Moram da sačuvam svoj posed i glavu na ramenima, pa da prestanem da vladam u senci Nemanjića. Aj baš da vidimo je l' ova molitva radi, ili je taj pop-Milojev Bog baš nameračio da me sjebe.
Kako ljudi misle da je bilo:
Miloš Obilić: Viđećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Miloš Obilić: Ako matori pandrkne, a ja izvedem neku budalaštinu, samo treba da mu se otarasim sina, pa ću mu teslačiti i ženu i ćerku i celu Rašku. Ima da budem novi knez!
Kako ljudi misle da je bilo:
Knez Lazar: Ja ne idem u boj po tome kolika mi sila preti, već koliku svetinju branim.
Šta se najverovatnije dogodilo:
Knez Lazar: Uf, što su ovi glupavi seljani divni, idu da ginu za mene i moj posed. Niko mi ne može ništa
Kako ljudi misle da je bilo:
Vojnik: Za Srbiju! U boj!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Vojnik: Za ona dva jutra zemlje što imam pod Mitrovicom! U boj!
Kako ljudi misle da je bilo:
Kraljević Marko: Joooj, ne smem da zakasnim na boj, moram braniti Srbiju!
Šta se najverovatnije dogodilo:
Kraljević Marko: Nadam se da će gos'n Murat razjebati one ćaletove konkurente i doći živ i zdrav, da nastavim da mu ljubim dupe.
događaj koji veliča hrabrost srpskog naroda i čini da se srpska deca "poistovećuju" sa istim tako što će svoju "hrabrost" da pokažu rušenjem kontejnera i semafora, kao i paljenjem tuđih bogomolja.
Playboy za tržište privremeno otuđene srpske pokrajine.
bitka u kojoj su srbi ginuli, da bi crnogorci naselili, posle dobijenu zemlju prodali siptarima! a oni dosli u Beograd.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.