Krčag ide na vodu dok se ne razbije
Stara narodna mudrost koja govori o tome da svakom bezobrazluku kad-tad mora doći kraj.
Probaš foru, ona prođe, probaš još dva-tri puta, vidiš da prolazi... Super! Osladi se, kreneš serijski, dobro ti ide, uživaš. Onda, jednog dana, natrčiš na nekoga ko ne deli tvoju preduzimljivost i tvoj smisao za humor. Završiš sa polomljenim nosem i ostalim sledujućim povredama, plus žigosan kao najniži prevarant-jajara. I, naravno, svi su ti krivi.
E, pa nemoj da su ti svi krivi. 'Ajde što ti se osladilo, ali zapitaj se: da li je bilo pametno da se onoliko opustiš, pa da pomisliš da će fora doveka da prolazi. Da ti razmišljanje bude lakše, tu je onaj polomljeni nos, kao razbijeni krčag iz naslova, da te podseća: možeš kako hoćeš - ne možeš dokle hoćeš.
Godinama je dolazio nepozvan na svadbena veselja. Popodne-predveče, kad se svatovi opuste, ulazio bi u salu, u svečanom odelu i sa buketom cveća u ruci. Birao bi neko neupadljivo mesto, tamo bi sedeo, jeo, pio i povremeno se srdačno osmehivao ako mu se učini da ga neko gleda. Pošto se lepo založi, diskretno bi se udaljio, ponekad uzevši onaj buket cveća koji je doneo (ili neki svežiji, da ima za sledeći put).
Jedne večeri, na njegov srdačan osmeh odgovorio mu je jedan još srdačniji: ka "njegovom" stolu uputio se jedan trokrilni dobričina:
- Dobro veče, prijatelju, dobro mi došao!
- Dobro veče i srećno veselje. – odgovori ovaj žvaćući pečenje.
- Ja sam Raša, ponosni otac, ovo je naš veliki dan!
- Drago mi je, gazda Rašo, Ivan.
- Nego, ne zamerite, da vas nešto pitam: mi se svi ovde znamo, a... ovaj... neki... ovaj... pitaju: ko ste vi?
- A, to? - ne prestajući da žvaće, odgovori onaj. - Ja sam sa mladine strane.
- Znači, oružar?
- Kako to mislite?
- Lepo, prijatelju: ja svog sina ženim "dugom puškom, nemilom đevojkom". Kaka bre mladina strana, mamicu li ti alavu, ovo je ispraćaj u vojsku!
