Slika Eduarda Munka koja gromoglasno ćuti.

Крик се не изговара, но ипак се чује даље од обичног, гласног, дозивања упомоћ. Крик није патетичан. Није вапај, који чују само они који стоје у близини. Он не силује бубне опне. Крик силује савјест. Не пробија звучни зид. Пробија мрак. Неочекивано. Као муња.

Крик је дјело. Сурово искрено. Исконско. Изнуђено годинама мрака. Годинама потискивања и тихе борбе са самим собом. Крик има сву снагу универзума, скупљену у једном моменту. Моменту праска. Експлозија која ће створити нешто ново. И свијет је настао експлозијом. Зар не?

Пароле не доносе бољитак. Парче папира са вјешто смишљеном поруком. Бомбастични наслови у новинама. Да ли ико послуша савјете у рубрици здравље? Свијет су изнијела дјела. Дјела тихих. Тихих којима је дојадило. Тихих које је уништио њихов крик. И из крика се родило нешто.

Крик је оштар нож. Убија свог творца. Крик је ватра. Ватра која жеже до пепела. Из пепела се рађа зора. Из зоре се рађа дан. Нови дан. Нова креација. Нови крик, неког новог који ће жудјети за нечим. Нечим новим.

Жудња за новим нас покреће? Зар не? АААААААААААААААА