Kučina je inače alternativni naziv za konoplju od koje se pravi tekstil i odeća, i po još nešto, doduše od njenog bližeg rođaka iz Indije. Kudelja se često samo prefabrikovana koristi i u zaptivanju vodovodnih instalacija. A znajući kakvi su nam vodoinstalateri po Srbiji, nije ni čudo što su je baš prekrstili u Kučina.
Ostružnica. Kuća u centru. Pukla cev. Matori Raka vodoinstalater, vrstan majstor i prepoznatljiv po najplićim pantalonama (vidi mu se bulja do pola kad se sagne), stenjući, jer se najeo kao mečka silazi u šahtu da konstatuje kvar. Njegov mlađi kolega Miroslav, još neiskusan mu asistira.
Raka iz šahte: MIROSLAVEEEE daj mi papagajke?
Miroslav: Majstore jer to ona klešta kao papagaj?
- Jeste, Miroslave, jeste, kao papagaj. Nemoj da se praviš pametan, oću da majkam ovde dole.
....nakon 5 minuta pizdenja i stenjanja iz šahte...
-MIROSLAVEEE dodaj mi kučine!!!
Miroslav zbunjen: Šta kažeš majstore? Kurčine???
-%%###!!"*?&%$## TO TI METNEM U TETKU!!! Daj mi kudelju da ti sad ne izađem odozdo!!!
Nešto maglovito, nešto sitno i skoro pa nevažno, često zanemareno, u prolazu spomenuto, nešto nedovoljno. Kučina je neka blijeda riječ, od onih što same ne dolaze. Upari se sa tricom, tim još jednim nedostatkom mase, zauzme položaj u uglu sobe. Tamo nastavi da gleda u te i teži nuli. Kučina je talog vremena, ono što se izmigoljilo njegovom zelenom zubu, nešto toliko nevažno da ni vrijeme neće da ga pregazi. Nešto što mi niko ne uze i ne traži.
Kontriram, kontriram: te nevažno, te nestvarno, te ovakvo i onakvo, a kakvo god da je, i dalje nešto je. I ne samo to: to je nešto jako lično, jedan dio mene koji niko neće. Te kučine sa zida, što ni ja ne znam šta su.
Ako nečim pozitivnim hoću da je opišem, rekao bih da je kučina ono što je ostalo iza. Iza, da budem tako neduhovit, pučine i kurčine. Pučine koju sam možda htio, koja je metafora za štagod, neću da pričam o tome, i kurčine koju sam dobio, i o kojoj sve znate, ista je kao ta vaša i nema svrhe pričati ni o tome. Kad se sve slegne, i šteta i prašina po njoj, sve se i vidi, sve je jadno i javno.
Dobro, ne baš sve. Ostane nešto lijepo što sačuvam za sebe, što je oduvijek bilo tu, ali ga tek sad cijenim kad je to sve što mi je ostalo, što nije ni javno ni jadno. To već nikad nećete saznati, a pokušavaćete, samo da me raskrinkate.
Ali ima nešto još tu. Ta kučina, ne znam da li je moja, ne želim je sigurno, ali nema čija biti bez moja. Ne znam je li javna - svi je vide, niko ne primijećuje. Ne znam od čega je, od kakvog se dima naoblačila. Konoplja, kudelja, lan, paukova svila, ostaci ostataka, nemoguće ih reciklirati, upotrijebiti, uništiti. Sjede, vise, ničiji.
Izuzetno nezgodan naziv za industrijsko vlakno koje se koristi za zaptivanje cevi i spojeva u vodovodu i grejanju, preteča današnje teflon trake.
Scena majstor i šegrt
Majstor: Vidiš sinko, ovako uzmeš malo kučine, namažeš uljem i motaš kalem na desno. Hajde sada ti, da vidim deder si naučio derane.
Šegrt: Evo, motam kurčinu, jel ovako ok?
ono sto voli Milica Ostojic (alias Mica Trofrtaljka) u pesmi "Mornar voli pucinu"
...
Mornar voli pucinu, pucinu
A ja dobru kucinu, kucinu
...
