Krvoproliće u susedstvu. Sankcije. Industrija utihnula. Obezvređena valuta. Plate zamenjene bonovima za hleb, džakom brašna i šećera, kartonom kokošjih jaja, kojom flašom zejtina i možda povremenim litrom mleka, ako se posreći. Kvarcovano tržište cveta. Snalažljivost, podmitljivost, dovitljivost, prepredenost, lukavstvo, vrline koje prerastaju u moral. Hvatanje odraslih za glavu je sve učestalije. Neko jednostavno nije prilagodljiv. Davno zapuštena seoska imanja predaka počinju da liče na spas. Put u nadi da je nešto ostalo. Ali Srbija... Tvoje prazne krošnje, tvoje puste njive, rumen obraz prvoga komšije. Tu se ne prolivaju suze, samo RTS1 i proklinjanje dojke ustaške. Stomak gradske pridošlice cvrči. Nedelom se uzima natrag oduzeto. Sa plodonosnih zaplanjskih padina ubiraju se, ko zna čijim znojem zalivene voćke i povrćke. Glad je zaobišla stid..
Roditelji se vraćaju. Dan je bio vreo. Ljube nas i govore - „Bili smo u kupovini!“ Prašnjavi su, dugo su hodali tragajući. Naivnost bi pomislila da nije ni čudo, samoposluge su prave pustinje. Baba im izlazi u susret. Uzima tri bele kese u svoje trošne ruke. Nešto je crveno u njima. Otac preko poda vuče dva praznjikava džaka u ostavu. Izgleda visok, možda zato što sam ja tako mali. Moje dve seste opominju da su gladne. Mati vadi brašno, uzima nekoliko jaja, lomi ih kao da su zlatna. Vruća pogača na stolu se puši. Gnezdo... Vrapčići razapinju kljunove, čekaju da im mati spusti crva u grlo.
Te godine došla je zima. Dnevnik objavljuje dinar = marka. Neki lakoverni slave. Meni su ruke promrzle od grudvanja. Pogodio sam sestru u glavu. Psovala me je. Utrčao sam unutra. Miris obgorelog drveta i toplina. Baba prvi put te zime vadi teglu slatkog od višanja. Otvara je drhtavim rukama i stavlja ispred mene. Tako sam zbunjen. Dugo nisam jeo čokoladu, a ovo je bolje. Baba mi daje kašičicu - "Kusni, pa zatvori teglicu, da ima za Sanju i Anu." – kako samo komično zvuči. Zahvatam kašičicom koliko god mogu. Radost! Višnje se tope u ustima, slatko je. Baba ostavlja teglu u zastakljenu vitrinu. Gledam u teglicu. Ne mogu da trepnem. U njoj ušećerene, ukradene višnje. Tako bih ih rado ukrao! Voda mi teče na ustima, suze mi teku iz očiju. Ne znam da li je to plač. Možda su mi oči osetljive od dima koji curi iz peći. Legao sam da spavam.
Kako sam samo bio mali. Poznavao sam samo snove. Sećanje me sada upoznaje sa prošlošću i njenom javom. Seljaci su se verovatno pitali ko im je ukrao višnje. Ja se pitam gde je nestalo moje detinjstvo? Ko ga je ukrao od mene?
