Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.
Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?
Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.
Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...
- 1, 2, 1, 2...S, s, s, s...
- Čuju te, budalo, ajd' počni već jednom...
- :khm, khm:...Dragi putnici, uskoro stižemo na granični prelaz Horgoš i mislim da ne treba previše da vam pričam šta to znači. Vi dobro znate da Mađari nemaju ama baš nikakvog razumevanja za vaše liberalno shvatanje prtljažnog prostora i carinskih propisa te vas pitam: hoćete li između sebe da skupite neku pare pa da ih častimo ili ćemo ovde da noćimo? Meni i kolegi je svejedno...
- A kol'ko treba da se dâ, šefe?
- Odrasli pet evra, deca tri...
- Dobro. Eve mojih osam...
- Što osam, čoveče? Ti si sam uš'o u Prokuplju...
- E, toj isto da kažeš i na Mađari ako koj' nešto pita...
