Loboda je naziv za dosadnog, najčešće i dokonog čoveka. Uz to, loboda je često izbegavan pojedinac, tj. onaj član društva kojeg drugi neprestano izbegavaju. Ovaj izraz se uglavnom koristi u Banatu. Stari ljudi su izraz koristili za besposlenog čoveka kako bi ga naružili i kako-tako podstakli da postane vredniji. Neretko se lobodom nazivaju i ljudi koji vole mnogo znati, tj. tipične spletkuše, a opet besposličari. To su, kako se u narodu kaže, tipične "dosade Božije".
Ranije su deca u Banatu, kada vide kakvog vandrokaša, pijanicu ili besposličara, vikala ulicom "eno, ide čiča-Loboda". Na to su se još mlađa deca plašila i utrčavala u kuće krijući se da ih čiča-Loboda ne odnese nekuda. Dešavalo se da i roditelji plaše svoju decu izrazom da će ih "čiča-Loboda sve potamaniti". U nekim selima se ovaj izraz odomaćio i za starije ljude, pa tako imamo izraze: "baba Loboda", "deda Loboda", "tetka Loboda" itd... Bivalo je primera da su stari Banaćani, ukoliko im se nije svideo neko od "viđenijih" ljudi u selu (npr.notaroš, učitelj ili sveštenik), nadevali istima baš taj nadimak-Loboda.
Na sajtu vukajlija.com definisan je pluskvamfutur I i II , poseban morfološki oblik glagola, kojim se služe političari kada govore o ulasku Srbije u Evropsku uniju.
Kurir · 20. Februar 2011.