Ono što se često dešava meni, a i mnogima iz Republike Srpske, naročito mlađoj generaciji. Naime 90-ih je u jednom trenutku zvanična politika bila da se pređe na ekavski kao "srpskiji" izgovor (iako to nema veze s pameću), pa su nas u školi forsirali da pišemo ekavski, iako smo svi pričali ijekavski. Kasnije se politika prom(ij)enila, ali je navika da se piše na ekavskom donekle ostala. Kasnije sam opet prešao na ijekavski, ali u njemu je lakše napraviti grešku jer postoji kratko e koje se prevodi u je i dugo koje se prevodi u ije, a koji se mogu lako pobrkati. Zbog toga sam katkada opet prelazio na ekavski. Nekad se čak zna desiti da mi ekavski l(j)epše zvuči, ali mi se ne sviđa kad počnem razmišljati na taj način, jer bi bilo bolje da zastupam i branim svoj maternji ijekavski izgovor, koji je ravnopravan sa ekavskim i na kome su nastala mnoga vrhunska d(j)ela srpske književnosti. Glavni problem nastane kada u ekavskom tekstu, (a znao sam katkad tako pisati na vukajliji da bi tekst d(je)lovao prirodnije većini na sajtu) slučajno ubacim neku ijekavštinu (iz podsv(ij)esti). Jedino je to greška, a čisto ekavski ili čisto ijekavski tekst su jednako validni.

Pa to najbolje zna Neda Ukraden.