U krizu poznih godina, kao što joj samo ime kaže ulaze osobe u poznim godinama(65+). Najčešće penzioneri. Postoje raznovrsni i brojni simptomi koji se javljaju u autobusima gradskog prevoza, ali najčešći su:
1. Ustajanje u 5h ujutru i odlazak na najbližu okretnicu gde se započinje dnevno kruženje jednom od linija.
2. Brzina ulaska i snaga pri guranju oko slobodnog mesta u autobusu je neverovatna. Osoba tada postaje jača i gipkija nego u svojim ''najboljim godinama''.
3. Slabost i obolelost im se naglo povećavaju kada je potrebno nagovoriti druge (mlađe) putnike u autobusu da im ustanu.
4. Ukoliko im se mlada osoba koja sedi sama ne ponudi da im ustupi mesto ili ukoliko ih neko slučajno zakači dok se kreću kroz autobus, slede glasne kritike upućene osobi koja je to uradila. Prisutno je obilato korišćenje fraza: ''današnja mladež'', i ''u naše vreme nije moglo ovako''.
5.Osoba se uklučuje u svaki razgovor o politici koji vode okolni putnici, pri tom obavezno navodeći da je za vreme Tita bilo mnogo bolje.
Možda mislite da ''kriza poznih godina'' nije ozbiljna, ali osvrnite se oko sebe sledeći put kad se budete vozili autobusom, kad budete čekali prevoz na stanici, obratite pažnju na to koliko je putnika oko vas obolelo. Videćete da zauzimaju mesta, stvaraju gužvu, smrde, pridikuju, deru se... Videćete da ih ima na desetine, stotine, milione... ''Kriza poznih godina'' je, za razliku od ''krize srednjih godina'' opasna po društvo.
