Када је нека прослава у питању, а најчешће матура онда је неизбежна чувена Бајагина "Моји су другови". Када песма крене, креће и свеопште лудило. Сви присутни крећу да праве "возић" (колона гостију један иза другог). Како песма иде тако и возић постаје све бржи, а богами и дужи јер и остали гости који пристижу се хватају у возић. Када се једном ухватите у тај возић нема назад. Крећете да играте и певате и нико вас не пита да ли сте уморни, гладни или жедни. Затим крећу да лете чаше и флаше по поду, а понекад се ту нађе и тетејац ако га је кум донео и тада настаје свеопшти масакр. Кум буши плафон својом утоком док песма и даље иде. Крећу онда столови да се руше и евентуално неки гости да падају у несвест што због пића што због умора.
Када се песма заврши сви гости укључујући кума су на поду углавном онесвешћени. Све што је иза остало су разбијене чаше, флаше и порушени столови.
Масакр који буди најлепше успомене и за који вреди живети.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.