Nekada se kafa nije kupovala mlevena, nego u zrnu, pa se posle mlela kod kuće, onim valjkastim mlinovima što ti ostave okruglu modricu na stomaku.
Posle, kada su se pojavile samoposluge, u njima su bili električni mlinovi za kafu. Jedan, dva ili tri, zavisno od veličine "samiške", postavljani su u prostoru između kasa i izlaza. Platiš na kasi šta si kupio, popakuješ u torbu (u to doba su se nosile torbe od kuće, najlon je postojao samo u čarapama i na pecaroškim štapovima), odeš do mlina, istreseš kafu u otvor odozgo, podmetneš kesicu na izlazni otvor i uključiš.
Na izlaznom otvoru bio je šnaper, obična čvakalica na federu, pa kad se mlevenje završi, prvo čvakneš par puta o onu plehanu cev, da se istrese ono što je zaostalo, pa tek onda isključiš mlin. Kasirke su, kucajući, jednim okom budno motrile da neko ne pretera sa čvakanjem, jer bi sve ono što preostane u mlinu, normalno, one delile između sebe kad se samoposluga zatvori (a kad se uzme u obzir koliko je njih tog dana tu mlelo kafu, to uopšte nije bila naivna količina).
Rado sam trčao da mami, tati, komšinici... sameljem kafu. Pogotovo kad je velika gužva na kasama, pa kerberke ne stižu da motre na mlinove, a od graje se ne čuje "čvak-čvak-čvak". U sledećoj fazi, počeo sam da od kuće donosim stare prazne kesice za kafu, jer ono istreseno nije moglo da stane u jednu.
Sećam se kasirkinog pogleda punog mržnje i nemoćnog besa. To je, mislim, bio moj prvi trijumf u nadmudrivanju sa sistemom.
Маестро, чега се сети. Це кафа или франкова. А кад није гужва бију се која ће да ти самеље, да помогне детету јеххе
+, ova defka kao bi pa nestade, pa ponovo bi :)