Mlin za kafu

Некада се кафа није куповала млевена, него у зрну, па се после млела код куће, оним ваљкастим млиновима што ти оставе округлу модрицу на стомаку.
После, када су се појавиле самопослуге, у њима су били електрични млинови за кафу. Један, два или три, зависно од величине "самишке", постављани су у простору између каса и излаза. Платиш на каси шта си купио, попакујеш у торбу (у то доба су се носиле торбе од куће, најлон је постојао само у чарапама и на пецарошким штаповима), одеш до млина, истресеш кафу у отвор одозго, подметнеш кесицу на излазни отвор и укључиш.
На излазном отвору био је шнапер, обична чвакалица на федеру, па кад се млевење заврши, прво чвакнеш пар пута о ону плехану цев, да се истресе оно што је заостало, па тек онда искључиш млин. Касирке су, куцајући, једним оком будно мотриле да неко не претера са чвакањем, јер би све оно што преостане у млину, нормално, оне делиле између себе кад се самопослуга затвори (а кад се узме у обзир колико је њих тог дана ту млело кафу, то уопште није била наивна количина).
Радо сам трчао да мами, тати, комшиници... самељем кафу. Поготово кад је велика гужва на касама, па керберке не стижу да мотре на млинове, а од граје се не чује "чвак-чвак-чвак". У следећој фази, почео сам да од куће доносим старе празне кесице за кафу, јер оно истресено није могло да стане у једну.
Сећам се касиркиног погледа пуног мржње и немоћног беса. То је, мислим, био мој први тријумф у надмудривању са системом.