Nadimci

Životni fenomen. Obično se kaže da nadimak koji poseduje odrećena osoba, pokazuje njegove psihičke osobine i ponašanje. U zavisnosti od doba kada je neko pridobio nadimak u većini slučajeva ostaje taj nadimak do kraja života.
Na primer, ako je neko dobio nadimak kao klinac, retki su slučajevi kada se zaboravljaju isti.

Dobri momci, recimo, od skraćivanje imena, zadobiju prvobitan oblik.
Nikola, dobar dečko je Nidžo. Dok je malo zajebaniji klinac, vragolan, Džoni. Isti je slučaj i sa, recimo, Miloš. Mišo je dobar dečkić, povučen, ne pije, trenira fudbal i pije gusti sok. Sa druge strane, Šomi je opasniji dečkić, pije šta stigne, bije se na ulici, propušio u osnvnoj i sl.

U starijem dobu, dodeljuje se nadimci koji označavju njihovo trenutno ponašanje, kretanje i osobine.
Zec, brz, ako trenira neki sport, brzo reaguje, svrši posle prvog ubacivanja. Buksmen, dečkić koji duva ko promaja. Postao je malo drugačiji od drugih.

Porodčni nadimci nemaju veze sa pravim imenima. Roditelji ih dodeljuje kako im se ćefne. Obično je to Mićo, Maro, Mili, Bebo i sl. Ima slučajeva kada ste u društvo sa drugarima i svojim roditeljima, pa igrom slučajeva drugari čuju kako vas zovu matori i onda taj nadimak služi za sprdnju.

-Mićo, aj mi dodaj taj tanjir, ljubim te.
(svi u glas) -Aaaaaaaa. Hahahahaha. Mićo, aj mi dodaj upaljač leba ti.
-Daj, bre, kevo, jesam ti rekao da me tako više ne zoveš.