Ono što čovek dobije kada nakon višegodišnjeg akanja na društvenim mrežama postane svestan da je javno sve ono što je unazad godinama radio i budalio, govorio i lupao, sva interesovanja i želje, svi filmovi koje je gledao, knjige koje je pročitao, muzika koju je slušao, sve bivše i sadašnje veze, sav ispijen alkohol i upotrebljene supstance, svi kontakti u životu koje je imao dok je bio pri zdravom razumu i dok je bio malo dalje od njega (osnovna, srednja, fakultet, firme, naselje, ekipe sa fudbala i basketa, egziti, Guče, terevenke, grupnjaci) i sve to propraćeno sočnim tagovanim slikama.
Kad je sve to Kurti i Murti, trenutnom/potencijalnom šefu/tašti/svekrvi, "nezavisnim konsultantima iz računarske sigurnosti" i još mnogim zdravim i nezdravim radoznalcima postalo dostupno na nekoliko klikova.
Kad termini koji opisuju izopačenosti "voajerizam" i "egzibicionizam" počnu da opisuju nešto normalno, uobičajeno, čak poželjno.
Kad s druge strane, "svoje lično", "privatnost", "intima" postaju arhaizami. Suvišan teret iz prošlih vremena. Nepotrebna oblanda oko gole realnosti.
Zapravo ostaje samo realna golotinja.
Al super je. Našla sam kontakte još iz osnovne škole.
- A i baš me briga, ne stavljam svašta na svoj profil.
- Ali drugi stavljaju, a stvari se lako povezuju.
- Baš me briga i za to, nemam šta da krijem.
- A da mi daš onda šifru od tvog mejla ili da je objaviš na javnom profilu.
- Ne smaraj više. Radim šta mi se hoće. Idem da spustim roletne, da mi svakakve budale ne zaviruju u sobu dok sam na mreži. Ćao!
