Чаврљаш са другарима у школсом ходнику а истовремено снимаш рибе. Примјећујеш да те нека цура гледа. Задржаваш поглед јер мозак не вјерује у какву габорку гледаш. Она се истрипује да си се напалио па ти шаље осмјех и тако показујући своје зарђале зубе. И ти јој се насмијешиш, из сажаљења. Прилази ти, а ти остајеш на истом мјесту фрапиран.

-Примјетила сам како ме гледаш. Ја сам Марица.
-А ја Ивица! И то је било случајно, ја те не бих ласером такао! Ај ћао.