Na nas su vikali u školi. Izgleda da nismo ispali kako treba, pa menjaju sistem da naprave bolje ljude od današnje dece.
Tako sam bar mislio kad sam postao nastavnik i kad su mi rekli da na decu više ne sme da se viče.
A onda sam shvatio - to je neko mudar smislio, neko ko je znao ono što sam ja vremenom naučio: ne viči na decu, jer mnogo strašnije deluje kada mu tihim glasom saopštiš šta mu misliš.
Čas u toku. Milenković galami u poslednjoj klupi i ne konstatuje nastavnika.
Nastavnik: (glasno) Milenkoviću, smiri se!
Milenković nastavlja da ne konstatuje.
Nastavnik: Dete, prestani, zapisaću te.
Dete ne reaguje.
Nastavnik prilazi, naginje se i vrlo tiho prošapće: Dete, najebalo si posle časa.
Dete razrogačuje oči u neverici i više ne progovara do kraja časa. Možda i duže. Možda navlači i trajnu traumu. Vaspitni proces daje rezultate.
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
I sada nas sa televizije vaspitavaju oni što govore tiho...
Ako je po tebi davanje rezultata navlačenje trajnih trauma onda si promašio profesiju.
А они пре ових што су викали су тукли децу у школи, па смо добили готивне ликове. Не признајем никакве теорије у том домену. :Р
Natnat, osećaš li ironiju?
I ne baš.