Odreći se sela i preseliti se u gradsku sredinu. Zaboraviti na poljoprivredu, stočarstvo i šumarstvo, pripremiti pare iz slamarice, prodati imanje i uzeti stambeni kredit.
Opanci o klinu će poslužiti kao ukras iznad lažnog kamina u novoj, novcatoj garsonjeri od 30 kvadrata, na samo pola sata od centra (kolima). Vlasnik će ih s vremena na vrijeme pogledati, pomenuti u kakvom razgovoru, sjećajući se svojih skromnih početaka na njivi.
Kasna noć dočekala je dom Radivoja Todorovića, kasna i mračna. Opet je vjetar oborio bandijeru negdje tamo u drugom selu, opet struje nema. Neka, vatra pucketa u smederevcu, u kući je toplo. Kiša dobuje po kikindskom crijepu, dok Radivoje sjeda za stari trpezarijski sto, vadi plajvaz i 'artiju i kreće u pravljenje presjeka stanja. Struje nema, ali ima on lampu što mu je šura iz grada donio, dobra je ona.
Svega ima, jasno je k'o dan. Krave su mu dobre, tor pun ovaca, zobi i 'šenice puni džakovi. Voćke su rodile dobro ove godine, za razliku od prethodnih, možda jer je dao onom pčelaru da stavi košnice u ćošak njive, možda jer se Gospodu molio da bude rodna godina. Djeca kreću u školu, treba da se pripremi. Stariji, Milisav, ime đedovo, ide na fakultet, a dijete njegovo, Nadica u prvi srednje. Ispoštovalo ga je imanje, k'o da je znalo da se sprema trošak.
Drhtavim rukama ispisuje Rade nove stranice svog ekonomskog žurnala. Računa u glavi, piše na papir. Ne može on preko ekrana i tastature, nije mu to to, kompjuter je dobar samo što ima vremensku prognozu. Računa Radivoje i pita se koliko će još moći tako. Koliko mu je godina preostalo. Pisanje staje. Grom se prolama tamo negdje iza zabrana. Kiša malčice pojačava. Čuje to on, čuje i pita se dokle će moći. Kome će ostati ovo sve iza njega? Koga će zanimati sve to da se bavi? Hoće li mu imanje zarasti u korov i ostrugu? Da l' će Milisav dolaziti tu ili će ostati u gradu?
Nažvrlja Radivoje još par riječi, desetak brojeva, sabra, oduze, pomnoži i podijeli sve. Dobro je, plus, al' tanak. Zamisli se nad tim simbolom za sabiranje. U slamarici ima neke pare, krave i ovce lako će prodati, zob će za njima lagano. Da… Prodaj sve ovo, šta da se mučiš, okači opanke o klin, ma šta okači, baci ih, koji će ti andrak. Kupi sebi i Mirjani stan negdje u Beogradu, uživajte dok ste živi, šta se mučiš ni za šta, ionako će sve da zaraste…
I ustade Radivoje, uđe u spavaću sobu, navi stari kineski satić, onaj kockasti, na pet ujutru i leže pored svoje Mirjane. Zaspao je dubokim snom, punim hrkanja i vjerovatno modrica od Mirjaninog lakta, a ujutru kad je ustao da položi kravama, misli o gradu već su nestale…
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Odličan izraz u naslovu, šteta što je ovako dugačak primer.
Omiljeno zbog naslova i prve rečenice.
U pravu si Bulgakove. Primjeri mi na većini definicija idu u daljinu. Korigovaću malo u budućnosti.