Optimističnost u pamćenju

Prva godina fakulteta, pripremam se za ispit iz matematike:
Unutrašnji monolog: Jebem ti ovu matematiku, šta će meni ovo u životu? Kako me mrzi da pamtim ove definicije. Ovaj što je pisao knjigu je očigledno debil najveći. A trebala bi mi makar osmica zbog proseka. Pu, crko dabogda onaj koji je uveo ovaj ispit! A ovaj Marko, majmun, ne zove, iako sam ga lepo zamolio da mi objasni ona dva zadatka...
Nastavljam da podvlačim i ponavljam...

Dve godine nakon diplomiranja, nešto tražim na tavanu i nalazim stari udžbenik iz matematike:
Unutrašnji monolog: Jao, gle matematika. Kako je to bio lep predmet, sećam se kako sam ga učio i posle dobio devetku. U to vreme sam se družio sa Markom, on je baš dobro znao matematiku. Ala je on bio lik... Eeeee, da mi je sad da studiram, učio bih 5 matematika. Bar ne bih morao da radim za onog skota od šefa...