Indeks, papir i 3 olovke su na stolu. On/a drhti od straha šta će biti. Podvučeni papiri raskupusane knjige lete po učionici, dok on/a pokušava da se poslednji put podseti. Ruke su na ušima, ali ne ide, zašto uvek mora biti tolika galama. Prozivaju njegov/n broj, vreme je da se suoči sa svojom sudbinom. Nesigurno korača moleći se Bogu da ne izvuče pitanje koje je samo tri puta obnovio/la. Izvlači pitanja i gle sreće baš ona koja je sinoć čitao/la pre spavanja. Brzina kojom gepard hvata svoji plen traje čitavu večnost u odnosu na ovu kojom on/a prezentira svoje znanje. Reči same bujaju, koncept je suvišan. Poslednji uzdah, krišom baca pogled na index. A onda sledi osmeh širi od Ekvatora, koji ne mogu da odnesu sve vode ovog sveta.
