Pit bulterijer i šarplaninac
Rase koje se, zbog svojih predispozicija, pored ostalih namena dresiraju za borbu (ona prva je namenski selektovana za borbu). Poznati su, doduše retki, slučajevi da ti psi budu pravi kućni ljubimci (umiljate lenčuge), što samo dokazuje tvrdnju da na pseći karakter mnogo više utiče to kako će ga vlasnik vaspitati, nego što utiču predispozicije samog šteneta. Mnogi koji se javno žale da im je pas krvolok, zapravo su od početka radili na tome da on bude takav.
Posmatrajući te dve rase u borbi, poznavaoci su, pored brojnih sličnosti, uočili i jednu bitnu razliku u njihovom „karakteru”. Ta razlika se ne ispoljava tokom borbe (oba ta psa se, naravno, bore bespoštedno), nego na samom kraju.
Pa tako, kad šarplaninac vidi da je protivnik dovoljno onesposobljen, ili dovoljno umoran da više ne pokazuje volju da se bori, on stane i čeka. Pa ako onaj opet počne da se korobeca - nema problema, koljemo se dalje (tj koljem te dalje, kad si već toliko glup da ne možeš da sagledaš u kakvoj si situaciji). U suprotnom, ako onaj drugi definitivno odustane, za šarplaninca je ta priča završena.
Pitbul to ne ume. Kod pitbula je sposobnost sagledavanja trenutne situacije jednaka nuli, on je sav usmeren samo na ono što on treba da radi. Pitbul se u borbi uopšte ne obazire na stanje protivnika, on grize do kraja, za njega je mrtav protivnik jedini prihvatljiv ishod.
Primer? Primera za takva dva pristupa borbi ima ne samo među psima, nego i među ljudima: jedni umeju da prepoznaju kad je dosta i da "povuku ručnu", a drugi teraju do kraja, a uživanje im je sve veće što je protivnik bliži porazu.
Sve je to lepo, međutim šta se dešava kad se pitbul nameri (a kad-tad će se nameriti) na jačeg od sebe? On to najčešće shvati (ako uopšte shvati) kada već bude prekasno.
Da mi je tada, u tom trenutku prekasne spoznaje, ući u njegovu glavu (pseću, ljudsku, svejedno), da vidim kako teče taj proces razmišljanja...
