Rase koje se, zbog svojih predispozicija, pored ostalih namena dresiraju za borbu (ona prva je namenski selektovana za borbu). Poznati su, doduše retki, slučajevi da ti psi budu pravi kućni ljubimci (umiljate lenčuge), što samo dokazuje tvrdnju da na pseći karakter mnogo više utiče to kako će ga vlasnik vaspitati, nego što utiču predispozicije samog šteneta. Mnogi koji se javno žale da im je pas krvolok, zapravo su od početka radili na tome da on bude takav.
Posmatrajući te dve rase u borbi, poznavaoci su, pored brojnih sličnosti, uočili i jednu bitnu razliku u njihovom „karakteru”. Ta razlika se ne ispoljava tokom borbe (oba ta psa se, naravno, bore bespoštedno), nego na samom kraju.
Pa tako, kad šarplaninac vidi da je protivnik dovoljno onesposobljen, ili dovoljno umoran da više ne pokazuje volju da se bori, on stane i čeka. Pa ako onaj opet počne da se korobeca - nema problema, koljemo se dalje (tj koljem te dalje, kad si već toliko glup da ne možeš da sagledaš u kakvoj si situaciji). U suprotnom, ako onaj drugi definitivno odustane, za šarplaninca je ta priča završena.
Pitbul to ne ume. Kod pitbula je sposobnost sagledavanja trenutne situacije jednaka nuli, on je sav usmeren samo na ono što on treba da radi. Pitbul se u borbi uopšte ne obazire na stanje protivnika, on grize do kraja, za njega je mrtav protivnik jedini prihvatljiv ishod.
Primer? Primera za takva dva pristupa borbi ima ne samo među psima, nego i među ljudima: jedni umeju da prepoznaju kad je dosta i da "povuku ručnu", a drugi teraju do kraja, a uživanje im je sve veće što je protivnik bliži porazu.
Sve je to lepo, međutim šta se dešava kad se pitbul nameri (a kad-tad će se nameriti) na jačeg od sebe? On to najčešće shvati (ako uopšte shvati) kada već bude prekasno.
Da mi je tada, u tom trenutku prekasne spoznaje, ući u njegovu glavu (pseću, ljudsku, svejedno), da vidim kako teče taj proces razmišljanja...
"Ma jebaću mu mater, pozvaću stranku, decu, ortake, dokusuriću ga na neku foru."
Frajki, može li tako?
bukvalno niko nikad nije dresirao pit bula za cuvara...uglavnom imaju nula agresivnosti prema ljudima...ovi sto drze gomilu pitova za borbe, obavezno imaju i nekog vucijaka ili malinoisa za cuvara da cuva ove keretine
a primer za borbu totalno glup, nidje veze...
Изгледа да је тако. Гледао сам многе који као да не могу да схвате да су потучени до ногу и да даљом борбом немају шансе низашта друго, осим да се још више укопавају. Чак и тако дотучен, такав једносмерни мозак и даље уме да размишља једино о борби, па чак и кад му се све шансе сведу на то да ће се однекуд појавити "нека фора". То можда у филмовима, али у стварном животу - јок.
А оно из линка, тамо си описала бултеријера. Пењу му се на главу сви живи, он трпи до невероватних граница, али кад му пукне филм (а увек се нађе нека будала да претера), онда не познаје ни своје укућане, него коље шта прво дохвати.
@Petar Pan Pezo$
Женка, пензионисана после десетак борби на ЦГ приморју, поживела још неколико година, чувала у околини Суботице плац са све дедом на плацу, непогрешиво знала ко је род и ко од комшилука има приступ. Детенце из комшилука учило да хода и проходало држећи се за њу.
Делимично си у праву, па сам делимично и преправио. А нема никаквог описа борбе, тема је приступ борби.
Сви наведени примери поклапају се са запажањима Конрада Лоренца, добио је Нобелову награду за то. (Његова, испуњена анегдотама, књига »Говорио је са животињама«, за сваку је кућу). Он ово самосавлађивање приписује витешком духу опасних животиња. Предак питбула, ваљда обични теријер, насртљив је али није опасан, колико ми је познато.
Напротив, нешто најблесавије што сам у животу прочитала, и то у »Галаксији«, научном магазину, који је доносио само проверене вести из иностране периодике, о борбеном духу некаквих глиста:
Дакле оне се размножавају силовањем! Боду једна другу својим пенисима (двополне су) до те мере да се дословно цепају, праве рупе на телу партнера. Која изгуби, та је оплођена и постаје мајка.
Edukativno, nema šta.