Termin skovan u Bosni tokom perioda ’91.-’94. koji se odnosi na privatizovanje pokućstva, automobila, mašina i bele tehnike iz napuštenih kuća čiji su vlasnici pobegli pred naletom rata. Plaćkanje nije nužno vezano za nacionalnu osnovu, više je strvinarenje i lešinarenje onoga što je ostalo od strane onih što su ostali. Obično je najveći plen imala paravojna formacija koja bi „oslobađala“ dato mesto, a neretko su to bile i one komšije koje su odlučile da ostanu i dočekuju „oslobodioce“. Pred kraj rata i početkom ’95. kada su neki počeli da se vraćaju kućama krenula je druga runda plaćkanja – ultimativno strvinarenje do gole koske: skidala su se vrata i štokovi, prozori i stakla, poklopci za šahte, garažna vrata, kapije i tarabe, kako bi se kuće koje su koje su ogoljene u prvom krugu sada koliko toliko pokrpile i učinile dostojanstvenim za život. Nešto obazriviji su nastojali da plaćkaju po tuđim i daljim selima, kako bi smanjili šansu da budu provaljeni.
- Gledam nešto komšo, kad si nabavio ovu vitrinu?
- Pa ima par godina. Što pitaš?
- Nešto mi poznata, imao otac u mene sličnu takvu.
- A je l’? A dobro, starija je to građa, dosta popularno ranije bilo.
- Da, da baš tako. Kao što je bilo popularno držati lovačku pušku u vitrini i okrbati ivericu na tačno 21 cm iznad ladice.
- A?
-Imam ja takvu baš lovačku pušku od pokojnog oca. Šta kažeš da je donesemo da vidimo da li štima kad se postavi? Pa ako štima da ti kompletiram kolekciju?!
