Sa svitanjem novog dana i svim jutarnjim ritualima koje donosi, susrećemo se i sa neizbežnim pranjem zuba. Tako i naši raznovrsni junaci - preko crnaca iz Bruklina, dadilje sa Menhetna, ili pak tinejdžerke iz imućnog predgrađa Los Anđelesa - praktikuju da svako jutro operu zube.
E sad, kako!?
Radnja se odvija, pa gde bi drugde, nego u kupatilu - neka su socijalna (bez đakuzija, sa tuš kabinom), dok neka zrače luksuzom sa egzotičnim cvećkama koje stoje na komodama kojima se ni ne zna namena.
Kada priđu ogledalu, mahinalno se hvataju za četkicu koja stoji sa desne strane lavaboa, stavljaju je u usta i trljaju, trljaju pa zastanu - da bi izustili nešto svom sagovorniku, ili, ako ga nemaju, samom sebi ili pak fiktivnom liku.
Izveštačeno se trude da čudno govore dok im je četkica u ustima - neki početnici mogu zazvučati kao da se guše ili kao da u grlu imaju poveću šlajmaru koja prosto želi da izađe.
Još jedan fenomen je veoma interesantan - gotovo je neizostavno da se zubi peru 'na suvo', što znači da je korišćenje paste za zube striktno zabranjeno. Ukoliko pogledate ka licu junaka, shvatićete da u ustima ima samo parče plastike, nikako i kalodont koji, složićete se, i nije toliko potreban za ovaj proces. Ni četkica nije verodostojnija - kada napusti usnu duplju gorepomenutog, na sebi nema ni trunke paste za zube, pa je samim tim automatski vraćena u četkico-držač, bez ikakvog kontakta sa vodom, u koji bi trebalo da stupi.
Da bi proces (ne)pranja zuba bio potpun, posle ostavljanja četkice u stalak, glumac ili glumica pokušaće da otužno dočaraju gledalištu da oni zapravo jesu prali zube, i ispljunuti nešto malo šlajma koji im se motao po ustima što zbog četkice, što zbog problema sa disajnim organima. Izostavljajući ispiranje pene koja se nije stvorila u toku pranja, nastavak scene je raznovrstan. U nekim filmovima, sceni po svršetku pranja zuba odmah dođe kraj (presek snažnim pljuvanjem u slivnik), dok u nekim sledećih pet do deset sekundi se nastavlja razgovor sa sagovornikom ili sobom.
