Jedan od najvećih problema prilikom odlaska na fakultet u drugi grad. Sve do tada je bilo mačiji kašalj u poređenju sa time. Sva ta sitna razdvajanja na po nekoliko dana, kada ste umirali od želje da je vidite bar na tren, kada ste bili nikakvi i samo čekali trenutak kada ćete se ponovo sresti, sve se to čini ništavnim u poređenju sa fakultetom. To više nisu dani, niti nedelje, već mjeseci razdvojenosti, na koje nas prisiljava vukojebina u kojoj živimo. A tu je naravno i problem vjernosti. Uvijek je teže onome koji ostaje, jer ona druga osoba ide u veliki grad, pun mogućnosti i novih ljudi, ali i u rodnom gradu postoji problem jer sada je vaša voljena na meti svih onih koji su je opsjedali još i dok ste vi bili tu, a ne sada kada ste otišli 600 km daleko od nje. Ovo je ultimativni test ljubavi, i ako je ta ljubav dovoljno snažna da izdrži sve ovo, onda znajte da ste našli svoju srodnu dušu, osobu sa kojom ćete provesti svoj život i koja će biti uz vas bez obzira na sve.
„vukojebina“
Tačno ta rečVukojebina36 definicija →
1955-1991
UEFA organizuje Kup Šampiona, u kome se u fudbalu takmiče klubovi koji su najbolji u svojim nacionalnim šampionatima
1991/1992
UEFA uvodi grupno takmičenje, da bi se klubovi sastajali više puta, kako bi publici bilo zanimljivije, a i da bi timovi uzeli neku paru više
1992/93
Eksperiment sa grupama je uspeo. Takmičenje postaje Liga šampiona, gde se cele jeseni igra po grupama. Stižu ozbiljni sponzori i ozbiljne pare
1997/98
Pošto nisu svi klubovi sa parama šampioni, odlučeno je da svi veliki timovi iz bogatih zemalja imaju prava učešća. Ko jebe šampione tamo nekih vukojebina, neka probaju da se kvalifikuju
1998- danas
Šampioni iz siromašnijih zemalja imaju prava učešća u Ligi šampiona. Bogatim klubovima je potrebno topovsko meso za gol razliku.
2011/2012
Već posle nedelju dana od sumnjivog meča Dinamo-Olimpik, svi su zaboravili na to šta je sporno. Molim vas, kakve ima veze što je OL možda prošao na kvarno, Francuska je jedan od najvećih finansijera UEFA.
2015/16
Odlučuje se da bogati klubovi ni ne igraju nacionalne šampionate, već samo LŠ. Zašto bi Real, Barselona i Čelzi gubili dragocene vikende na neke tamo neke Hetafee, Raljo Valjakana, odnosno Stouk Siti i slične, kada njihovi fudbaleri mogu da potroše to vreme na snimanje reklama za sponzore, ili kurvanje sa drocama iz visokog društva.
Drugi klubovi u šampionatima se takmiče da odrede plasman od petog do poslednjeg mesta, a po 4 najbolja kluba na kraju godine organizuju fajnal for.
2020/2021
Bez obzira na plasman u grupnom delu takmičenja, najbogatiji klubovi kupuju dalji plasman. Ukoliko siromašniji klubovi pristanu da dobrovoljno gube, bivaju nagrađivani ponovnim učešćem u LŠ. Ukoliko ne pristanu, UEFA već uspeva da im pronađe neku nepravilnost, pa ih izbacuje iz takmičenja.
U finalu, u Dubaiju, sastaju se Real Madrid i Bajern Minhen. Real pobeđuje sa 2:0. Ipak, vlasnici UEFA, Al Usrah i Čin Ki-Linki odlučuju da trofej uzima Bajern, jer su njihovi glavni poslovni partneri iz Nemačke.
Stariji muškarac sa nepotkresanim brkovima koji se mogu zaditi za uši, odjeven u kožnjak jaknu i teksas pantalone, dok na nogama nosi kožne cipele na špic. Vozi nabrijani motor kojeg je kupio još 90-ih godina prošlog vijeka, nakon što je prodao 5 dunuma zemlje koje je dobio u miraz. Na njegovu pojavu u selu, djevojčice su bježale u podrume k'o da je naišao vehabija iz Teherana, dok je za mlađane seljake predstavljao glavnog baju od kojeg su dobijali bombone.
Prošao je cijelu bivšu Jugu i veći dio Evrope sa svojom istetoviranom djevojkom koju je pokupio na motorijadi u nekoj vukojebini. I sam je istetoviran po cijelom tijelu, ima tetovaže od zmajeva, mrtvačkih glava, zmija pa sve do imena bivših treba koje je otrsio na tim skupovima. Poprilično je nepismen i ima problema sa izgovaranjem riječi, ali su to zanemarive mane naspram njegovog velikog srca, jer je spreman dati ruku u vatru za najbolje ortake.
Još jedan od opisa velike vukojebine.
-Odakle je bre ovaj naš poštar?
-Ono selo tamo iza planine, Bogu iza nogu, ne mogu da se setim kako se zove
-Znam na koje selo misliš, pa to je bre teška vukojebina, oni kad vide autobus počnu da ubacuju kukuruz u njega, misle da je pokretni salaš
Vukojebina. Mesto jezivije od Ulice brestova i menstruacije u 7. godini. Strašnije od podruma malomokrolužanskog vrača koji uz prizvuke remiksa Mitra Mirića i Minele, kupajući se u obližnjoj kanalizaciji dok razmazuje govna ušnuom školjkom, doziva kišu. Kod njih još vlada politeizam.
Zona kroz koju GSP autobuse voze samo majstori dvocolaši koji u CV-ju imaju crni pojas iz svih azijskih slomi-vrat-pički borilačkih veština i barem deset godina iskustva rada u klanici prasića. Obavezna je članska karta neke specijalne jedinice i iskustvo u vožnji Kamaza, borbenog, stelt aviona i podmornice. Čelična muda do podruma, kojima prave brazde po njivi, se podrazumevaju. Poštare nemaju. Njima niko ne piše.
Rodno mesto Lucifera. Dante nije imao jaja da ovo mesto stavi kao poslednji krug pakla, jer bi ga meštani izjeli ko afrička siročad ranjenog skočimiša bez noge. Idealno mesto za odlazak u jednom pravcu. Svakome priređuju toplu dobrodošlicu. Na lomači. Kao stvorena prilika za upoznavanje sa srednjovekovnim spravama za mučenje.
Mesto gde je istoimeni časopis imao uredništvo, dok ih vlasnici Trećeg oka nisu zapalili zemnim gasom i prodali u delove.
- Odakle si beše ti?
- Slanci. Što?
- Aha... Zona sumraka.
- Nije bre! Mi samo bogovima žrtvujemo samo...
- Žurim tetki da odnesem lek.
Davno je krenula polemika oko ove afričke zemlje. Bila je to fudbalska nacija, koja je živela u miru. No, sve se promenilo jednog dana.
Krenuli su na Kup nacija. A sa njega se nisu vratili. Tačnije nisu ni stigli do njega. Raznorazna plemena (iz južnog Svazilenda i severne Ugande) su ih istrebili sa lica Zemlje.
Mnogo godina nakon ove tragedije, desilo se čudo. U prašumama Zambije neke nove nade kreću da pikaju fucu. Njihovi matorci ponovo osnivaju fudbalski savez Zambije i tako sve kreće iz početka. Pohod je bio osvajanje Kupa nacija.
Razni vračevi, magovi i poglavice iz Zambije krenuli su da bacaju čini i vudu magije i molili su Bogove, da ove nove, mlade nade, osvete svoje tragično nastradale pretke.
I konačno je stig'o taj Kup nacija 2012. u Gabonu i Ekvatorijalnoj Gvineji.
Čokoladni momci iz Zambije su briljirali i stigli u finale protiv Slonova. Nakon viševekovnog meča Zambijćani prave čudo i slave posle penala. Postaju prvaci Afrike.
Iako su postali time poznati, u nekim zemljama Zambija idalje označava vukojebinu.
Običan dan u karton sitiju. Avatar gleda crtače na Tv-u (crno belom naravno).
Đeljana pere sudove, Enver hasa.
Enver: Pu bre Đeljana našta ti liči ovaj pasulj!
Đeljana: Pa bolji je bre neg' u Zambiju što prave!
Enver: Gde ti je taj Zambija?
Avatar(dobacuje): To su ti prvaci u Afrićki fudbal tatko!
Enver: Ti ćeš mi kažeš! Kurafte dake minđ! (Krane da ga bije)
Stiže Džedaj sa novinama u ruci.
Džedaj: Tatko, tatko vidi što ovaj Zambija posta prvak od Afriku.
Enver: Gle stvarno, Avatare sine izvini stvarno, živ ti ja.
Avatar: Ništa tatko, al nemoj si tako agversivan.
Pobliže opisivanje mjesta u kome preovlađuju promiskuitetne žene. Dođeš, vidiš, jebeš i oženiš se ako nisi za bolje, a ako jesi onda samo jebeš. Dobar način da podjebavaš raju koja uporno insistra na turnejama po nekim pripizdinima.
- Đes baja, oš sa mnom u Šipovo do grada?
- Koji ću kurac tamo, veća vukojebina nego ovdje...
- A jesi 'ajvan... da vidimo ima li kakije žena za nas, eto što!!!
- Au, jesi ti zagorio čoeče, pa u Ušipovo idu samo oni što se ne mogu oženiti nigdje drugo.
- Ma zajebi, odo' ja sam, bar večeras da umočim.
Poslednja gradacija bacanja. Frljnuti nešto u tri lepe, više nikad ni ne pomisliti na to. Koristi se samo u slučajevima kada nekoj individui hoćete staviti do znanja koliko nešto želite daleko od sebe.
- Matori,kopam ti ja juče po onom kršu od garaže i nikad nećeš da provališ šta sam našao.
-Šta si sad izvuko?
- Ćaletovu tetku iz ko zna koje godine.
-Alo matori džigni to u onu vukojebinu iza svoje kuće da ga više niko ne vidi,ćale ti na uslovnoj samo zahvaljujući nedostatku dokaza. Oćeš svog starog da na robiju pošalješ?
Poglavlje prvo:
Došao si u velegrad iz svoje vukojebine. Smještaš se u stan/sobu/podrum. Pošto si tele koje još uvijek misli da je fakultet srednja škola, ne propuštaš predavanja, ideš na sve vježbe, visiš na fakultetu cijeli dan, a uveče se smaraš uz televiziju jer, jelte, ne poznaješ ni grad ni ljude, pa ne možeš da izlaziš. U konstantnoj si erekciji dok gledaš poluobnažene koleginice kako se šetkaju faksom, blejiš otvorenih usta u zgrade i narod oko tebe dok se prevozom voziš do kuće, jer je najviša zgrada koju si do sada vidio jebena sedmospratnica u centru provincije iz koje si došao, a zadnji put si u gomili bio na šetalištu u Herceg Novom, dok si se pijan probijao do Pandore da muvaš nafurane buržujke.
Poglavlje drugo:
Polako se privikavaš na fakultet, ne ideš na sva predavanja, i dalje ideš na vježbe. Našao si neku ekipu skrpljenu s koca i konopca pa sa njima blejiš po faksu, a ponekad odete do grada. Knjigu i dalje ne gledaš, a svaku noć si pijan k'o stoka jer nema ko da te kontroliše i da te smara kad u 5 ujutru baneš u kuću i zaspiš go u hodniku. Počinje nomadski život, svako veče drugi stan. Upoznaješ koleginice, svakoj uzimaš broj, a telefon ti se puni raznim imenima, za koje poslije 2 mjeseca veze nećeš imati ko su, ali eto, nek' se nađu.
Poglavlje treće:
Na predavanja ne ideš, na vježbe ponekad skokneš, čisto da dobiješ potpis, a počinje da te hvata nervoza jer se približava ispitni rok, a ti si debil koji nema pojma ni gdje su mu knjige. Polako popušta euforija velikog grada, brišeš polovinu brojeva koleginica koje su te ispalile za tako uvjerljivo obećanu kafu, a polako se uhodava i neka stalna ekipa sa kojom izlaziš. Učenje. Jebena stvar, uzevši u obzir da si knjigu zadnji put dohvatio kad si polagao prijemni. Koncentracija kao u mušice, spavanje nad knjigom i litri guarane koje besomučno unosiš u sebe, ne bi li ostao budan. Ispiti. Padaš ispite. Daješ ispit, lešiš se od alkohola, kući te dižu u nebesa, ne znajući da si i njega dao tako što je profesor došao raspoložen i dijelio ocjene. Ali jebiga, ide u indeks. Prolazi ispitni rok. Piješ.
Poglavlje četvrto:
Približava se novi ispitni rok. Ponovo nervoza. Smaraš koleginice, poneka i poklekne. Jebeš. Jebeš kratko jer nisi jebao dugo. Ali ipak jebeš. I dalje piješ. Učenje ide malo lakše, ali i dalje slabo. Usralo te sa ispitivačima, daješ 4 ispita u jednom roku, hvataš uslov. Starci u delirijumu, ti u nevjerici. Častiš sve redom, dok ne potrošiš i zadnju banku. Piješ. I još piješ. Vraćaš se u svoju vukojebinu početkom jula. Smaraš se mjesec dana. Pališ nazad. Spremaš ispite za septembar, ne bi li upao na budžet. Kurac. Padaš. Kućni budžet. Stari ti jebe milu majku, ali jebiga, bar si dao uslov. Tebe boli kurac, još jedna godina u velikom gradu. Kraj.
Kolokvijalizam od reči deda ili djed koji označava oca jednog od vaših roditelja, ali se Đed ne postaje tek pukim dobijanjem unučadi, titula Đeda se zaslužuje. Đed je iskreni i nepatvoreni pater familias, glava porodice, lik koji ne jebe ni 2% od predviđenog neku višu silu ili pravila.
Đed je kao mali jeo poparu i kačamak jer drugo nije bilo, klao se sa vucima oko ubijenog zeca, išao do škole 10 kilometara po snegu kroz razne vukojebine i imao vremena i snage da tu školu završi, za razliku od tebe koji živiš na 50 metara od škole i kasniš na prvi čas.
Kao mladi kalfa ili đak gimnazije je lomio srca svim mladim snašama po varoši i bio glavni mangup na korzou. Ne kao ti koji misliš da si mangup ako se tučeš po ulici i piješ pivo, već doteran, uglancanih cipela, frizure sa svakom dlakom na svom mestu, gospodin čovek.
Đed je vojsku služio kod kralja, pa ga '41. Švabo uhvatio i poslao u logor negde u Austriju ili Nemačku. Đed je tamo šarmirao i kresnuo lokalnu doktorku od koje je zauzvrat dobio ausvajs. Sa ausvajsom je pobegao iz logora, vratio se peške u rodno mesto gde je odmah uzeo pušku da tom istom Švabi jebe mater pored one doktorke. 4 godine se Đed makljao sa njima, Talijanima, Bugarima i ko zna još kojim strankama po našim u pesmi opevanim vukojebinama. Na kraju je sa Rusima oslobodio Zagreb, a potom se za inat partiji oženio Švabicom, ali ne onom doktorkom, nju je dotad već jeb'o neki Englez ili Amerikanac, dok je ona sirota sve njih jadnike upoređivala sa Đedom i maštala o njemu.
On je postao direktor nekog javnog preduzeća zarad svojih zasluga u ratu i Đedu je Tito dolazio na noge i sa njim se slikav'o. Đed je '68. kad je Rus upao u Čehoslovačku tamo lično i potpuno sam otišao da traži tramvaje koje je naručio i ovi su mu morali dati, sa njim nema zajebavanja, ne šljivi Đed ni Kominternu ni Sovjecki Sojuz.
Kasnije je celi bogovetni rat u Bosni presedeo ispred kuće i brojao granate koje padaju, jer u odnosu na ono što je on preživeo taj rat je najobičnija zajebancija.
Đed je u 75. godini života oboleo od nekog raka, ovaj krenuo agresivno, ali kada je skontao sa kim ima posla povukao se i sada ćuti i smrdi tu gde je, na Đeda ne sme ako hoće da opstane do daljnjeg. Đed danas ima 95 godina jer Smrt nema muda da dođe po njega iako mu je Bog obećao maksus terenski dodatak i nadoknadu za prekovremeno. Pa nije valjda lud? Đed jednostavno ne umire kad neko drugi hoće, već kada on odluči da tako treba.
I dan danas Đed ode do pijace 5 kilometara od kuće. Naravno peške, prevoz je za slabiće, buržoaziju i kolaboracioniste. Čisto da se porazgovara sa domaćinima, podseti mladosti i kupi unucima voće, jer unuci su na prvom mestu, niko na njih ne sme udariti, ni roditelji ni tamo neka bolest. Usput štipne neku mladu snašu za obraz i dobaci joj nešto, onako šeretski, kako samo on ume. Ona se zacrveni i obori pogled kao pre 70 i kusur godina kada je on bio u punoj snazi. Jer prema njemu nijedna ne ostaje ravnodušna. Zato što je on, jednostavno rečeno, Đed. Nešto što mi verovatno nikada nećemo biti, jer nismo dostojni te titule.
