Naziv kafane gdje se okupljaju Betmen, Supermen, Spajdermen, Franjo Kluz, Rudi Čajavec i ostala partizanska eskadrila.
„partizanska spomenica“
Čuvena Partizanska komanda za pali.Pustite ih bliže da niko nije pucao bez moje komande i onda Ožeži drugovi
Ceo život, obeležen, ceo život prozivan.
Nosilac imena koji proklinje dan kada je Desimir Žižović Buin dobio inspiraciju i napravio strip o o dva dečaka, partizanska kurira, Mirku i Slavku. A još više dan kada je po stripu snimljen i istoimeni dugometražni film.
"Mirko pazi metak!"
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Nekad bilo sad se pripoveda,nema više partizanskih filmova obaveznih za ovaj nekad praznik.Partizanska eskadrila,Sutjeska,Neretva,Valter brani ....,mogao bih ovako do sutra.A tek svinjokolj,jebo tranziciju nema mraza ko nekad,pa sneg je znao da napada do struka,a sada nema za šta pas da nas ujede.
A znali smo da se budimo uz urlik svinja dok ih stariji vataju i kolju,mi deca smo obično virili kroz prozor,čekali da počne filmski maraton,grejali se uz babine krofne,stariji uz kuvanu rakiju,gledali crtaće kojih je bilo više nego običnim danima.Mini raspust od 7 dana,kod matorih u firmi uvek neka lova,višak svašta nešto jebemliga,alaj smo gruvali.Kad sad kažem mojoj deci da je nekad bio jedan crtać u 7 i 15,spomenem im partizanske filmove gledaju me kao da sam odlepio.Možda i jesam,ispeglajte ovo minusima da se vratim u tranziciju.
Smrt fašizmu i američkom neokolonijalizmu.
Način deobe koji podrazumeva deljenje celog jednog potrošivog predmeta između većeg broja ljudi metodom kruženja u masi dok se ne potroši do kraja. Izraz se najpre odnosio samo na pljugu jer je to prvi put promovisano tako u partizanskim filmovima. Tek kasnije ulazi u upotrebu i za sve ostalo. Promenom režima, mode i promovisanjem i druge strane u građanskom ratu koji je kod nas besneo usred svetskog, izraz polako zamire i nestaje.
- 'Ajde, istresajte svu sitninu iz džepova! Kod Keke u prodavnici je samo solarno plaćanje!
- Evo, tebra, od svih sam sabrao. Taman ima za jednu flajku. 2L.
- Ništa, idi kupi, pa ćemo partizanski da je podelimo.
.................................
- E, je l' poneo neko vesele cigare?
- Imam ja jednu.
- Pih, niko od nas petorice osim tebe da se seti! Ništa, 'ajde partizanski.
.................................
- Je li, kako prođe Mica sa onim frajerom što se sinoć povukla sa njim u nepoznatom pravcu?
- Ne znam, nisam je videla. Eno je ide, mogle bi da je priupitamo.
- Ženska, kako to izgledaš? Pa, šta ti taj sinoć radio?!
- Bež' te bre! Čudovište! Piton!
- Daj i nama malo toga što si pušila.
- Aaa, ne! Sad kad sam tako nešto našla, ne delim po partizanski!
Vilenjački ćup svakog Srbina. Stvar koja se čuva i prenosi sa kolena na koleno, prodaje samo u slučaju krajnje nužde, a i tada je to ravno veleizdaji.
-Vidiš Šomi, ovo je Albanska spomenica. Nju je dobio nakon povlačenja preko Albanije. Otac mu je umro pred očima. Korak po korak je išao napred njegovim tragom. Imao je neke krpe preko glave, nije video gde ide, a i bez njih ne bi od snežnih nanosa. Samo je osluškivao i pratio tupe udarce čavla iz očevih vojničkih čizama po smrznutoj zemlji. Dok nisu utihnuli. Tad je prvi put skinuo opanke i nazuo čizme. Postao vojnik. Govorio je da nije plakao. Od tada nikada. Evo i dve Karađorđeve zvezde, oba puta je spasao čitavu četu. Govorio je da je bio mlad i lud, nije razmišljao šta radi, pa nije čuvao sopstvenu glavu i da to nikada ne bi ponovio. A opet jeste, tako je i poginuo. Minirao je neki Švapski voz, da nije ove spomenice, teško bi mi ćale posao dobio, kad je sva porodica za kralja bila.
-Da, da. Pa mogu da ti dam jednu polutkicu, ali ništa više. Znaš kako je, devalvacija, mnogo ih je sada podeljeno, nije to više tako tražena roba za lažiranje porodične istorije.
-Na ler matoree, do prvog, molim te. Imaćeš kintu do tada, ne zvao se ja Marko.
-Pa ko zna kako se i sada zoveš.
Film pocinje scenom u kojoj se mega prefinjeni nemacki oficiri (bez imalo prasine na svojim cizmama) dogovaraju o konacnom slomu Zivotinje i kompanije. Tom prilikom smisljaju takav plan, gde ne bi preziveo ni Rambo sa sve avganistanskom konjicom. Medjutim u sve se umesaju dovitljivi partizanski komandanti, koji uz obaveznu pricu o znacaju akcije po proleterijat i slobodu naroda i narodnosti,i smisljaju plan koji Zivotinji i Surdi daju sanse 1:120000000 da ce preziveti. Na kraju ipak oni izrokaju krdo masingevertrupera, sa sve dvojicom galantnih oficira u lakovanim cizmicama. Ipak Surda gine, posle petog rafala u njega, uz neku opaku recenicu, dok se u tom trenutku cuje neka partizanska pesma. Zivotinja na kraju ispada najjaci, i gubi se negde u magli.
Zivotinja: ali kako cemo srusiti most kada nemamo eksploziva
Dovitljivi komandant: to je ipak tvoj problem, ja sam taj most vec precrtao sa karte...
1. Sama reč "devedesete" je strukturalno savršena; 10 slova, odnos vokala i konsonanata je 1:1, naizmenično su rasporedjeni u reči a svako drugo, tj. parno mesto zauzima "e".
2. Dekada u kojoj je Srbija vodila jedan rat, bila pod sankcijama, imala najveću inflaciju ikada zabeleženu na godišnjem nivou u svetu, imala i najveći nominalni iznos na novčanici u istoriji civilizacije, vodila još jedan rat, ekonomski i u svakom pogledu propala, a narod ostao kao i do tada - nenormalan i najbolji
3. Godine kada je Madonna bila još uvek relevantna.
4. Decenija koja je podarila najbolju domaću seriju ikada - Otvorena Vrata.
5. Godine kada je govoreno da "niko ne sme da nas bije" a dobili smo po pičci od skoro polovine zemaljske kugle
6. Decenija kada je izašao fenomenalni spot za "It's no good" pesmu grupe Depeche Mode i vratio šljokice na velika vrata u post-disco eru
7. Pao je komunizam. Kataklizma komunizma, svuda u svetu.
8. Godine kada je Srbija zvana Velikom a postajala sve manja, kada je narod nazivan Nebeskim a završavao u velikom broju pod zemljom
9. Cela Srbija postala žrtva Ponzi šeme - Jezda i Dafina izvršili genocid nad deviznim rezervama srpskog naroda
10. Britney Spears krenula u osvajanje sveta, imajući nesagledive posledice po razvoj tinejdžerki na globalnom nivou
11. Od deklarisanih komunista, ateista, nosilaca Partizanskih spomenica i slogana "Smrt fašizmu, sloboda narodu!", srpsko društvo se neverovatnom brzinom transformisalo u ostrašćene nacionaliste, pravoslavne fundamentaliste, članove SPSa i JULa koji su koketirali sa profašističkim idejama i genocidnom politikom
12. Rumenko od 5 dinara, žvake za 10 para, plata od 2 marke, džak para za kilo soli, milijarde maraka na Kipru i Kajmanskim Ostrvima, za samo deset godina
13. Svi smo naučili da jedan blow job može imati dalekosežne posledice po karijeru američkih predsednika, a da sa druge strane može i da im poboljša bračni život: Hilari je srećno udata i sada vodi State department
14. Moj sada već pokojni deda me je naučio veoma bitnoj stvari, čije pravo značenje otkrih tek početkom ove decenije: Sinko, sve stvari čuvaj za starost, samo "onu" troši dok si mlad.
Sedam ofanziva partizanke vojske u Drugom svetskom ratu. Jedna od najbezocnijih gluposti posleratne komunisticke vlasti. Zapravo, nastanak tih sedam ofanziva izgledao je ovako.
1947. godina, Tito i razni komesari i sekretar razgovaraju sa visokim sekretarom za ratnu istoriju Jugoslavije i njenih naroda i narodnosti Stipom Gazinozcem.
SZRIJINJNIN: Druze Tito, kako da opisem ono kad smo jedva pobegli od Nemaca '42 na planini bjelojebici?
Tita: Majku ti Boziju, Stipe, pisi da je to bila prva partizanska ofanziva.
SZRIJINJNIN: A sta cemo sa onim kad smo se krili u pecini, a njemci i talijani nas stalno bombardovali, zamalo od gladi da pomremo?
Tito: Druze Stipe, pa to je bila druga ofanziva, tad je prvi put poletela partizanska eskadrila.
Nekoliko sati kasnije...
SZRIJINJNIN: Druze marsale, a kad smo rusili onaj most pa se razbezali po planinama?
Tito: Druze Stipe, to vam je bila sedma ofanziva, a znate bilo ih je 10.
SZRIJINJNIN: Druze Tito, dakle to je ofanziva pod rednim brojem..?
Tito: Culi ste me druze, sedam...
Epilog: Drug Stipe je zavrsio na Golom otoku. Tri ofanzive su ostale mit. Ostalo je istorija.
