Jeste, jeste u pravu ste. U pitanju je cvrčak iz crtanog filma Pinokio. Znate sigurno, to je onaj cvrčak što glumi Pinokijevu savest, a drveni ga ne jebe 2 posto. E sad, i u stvarnom životu se ovaj izraz nekako primio i naravno predstavlja neku savesnu osobu, a često joj se to prikači u konačnom ishodu i kao nadimak.
Svi imaju takvu osobu u okruženju, osobu koja se strogo drži kućnog vaspitanja i lepog ponašanja. Ukratko, toliko finu i dobru, nespremnu za bilo kakvu zajebanciju da vam nekad prosto bude muka od tolike dobrote ne zato što ste vi loši, nego što nije bre normalno da uvek budete toliko smerni.
Predstavljaće uvek i u svakoj situaciji grupnu savest vašeg društva, a kako je gotovo uvek u pitanju dobar ortak, često nećete ni imati srca da ga oterate u zemlju nastanka što vam kvari ugoćaj.
Peca: Jebote kol'ki je sneg napadao. 'Ajde da se sprdamo ljudi, da gađamo onaj kontejner. U fazonu Lejkersa.
Deks: Mogli bi taman odavde, ima jedno 20 metara do koša.
Mare: Taj fazon, možemo do pet ubačenih grudvi.
Srle savest: E ljudi nemojte to. Mislim, kontejner je preko ulice, ljudi prolaze, spičićete nekoga u glavu. Samo treba još neku ženu da sobalite i obrali smo bostan.
Deks: Daj Srle nemoj zajebavati, svaki put nas miniraš. Stalno nemoj ovo, nemoj ono.
Peca: E stvarno Srle, ko da si nam keva. Iskuliraj malo. Tebi su matorci kada si bio mali izgleda puštali od crtaća samo Pinokia.
Srle: Što Pinokia?
Mare: Pa zato što si ko onaj cvrčak Džimini što je smarao Pinokia svaki put kad počne da pravi pičvajz. Isti si on jebote. Samo još cilindar i kišobran da ti nabavimo.
Svake godine nam iz Astronomskog društva "Ruđer Bošković" najavljuju kad po redu vožnje stiže jesen. A stiže uvek u sekund tačno. Zbog nje ni japanski ministar saobraćaja ne bi podneo ostavku. O harakiriju da ne govorimo. Bar za sada.
Nisam licemer, ne volim jesen. Uopšte! A i kako bih kad mi lokalna armija gačaka obavezno priredi kanonadu? Najavljuju jesen precizno kao i pomenuti astronauti. Nešto razmišljam, valjda oni kenjaju tokom cele godine, ali s jeseni kao po komandi dobijaju proliv. Bombarduju ulice, automobile, prolaznike... Sve što se nađe na putu njihovoj teškoj artiljeriji. Zlobnici, da, naziv je odgovarajući, će reći da to donosi sreću. Hm... Možda nekom koprofagu! Još ne videh srećno lice nakon takvog ataka!
Ne volim da se oblačim slojevito! Nisam glavica kupusa pa da se ogrćem jednim po jednim plaštom. Niti luka, crnog. Ili mi je pretoplo, ili se smrzavam.
Još kad krenu kiše! Da li sam obuo odgovarajuće cipele, ili ću kući "mokrih opanaka"? Ono suvo iz poznatog idioma mi ne gine! Da li će kineski kišobran izdržati jednu celu kišu?
A tek miomirisi za vreme spremanja zimnice! Snalažljive domaćice su se dokopale nekog poluizgorelog smederevca, instalirale ga u parkiću između zgrada i na prvi dimni signal se okupljaju kao Indijanci. Po ceo dan nešto peku i kuvaju, razmenjuju recepte, polemišu o količini i vrsti konzervansa i vode abrove. I verujem da je njima to najlepši i najispunjeniji deo godine. A ja sam kao klinac više voleo kad moji kupe zimnicu. Volim te jesenje plodove, ali ne i proces njihovog pripremanja.
Kako da volim nekoga ili nešto bez identiteta? Bez karakera! Stari kažu da više nema pravih godišnjih doba. Sve se polarisalo. Postoje leto i zima, a prelazi između njih su oštri i kratkotrajni pa i ne zaslužuju da nose titulu godišnjeg doba. I sam se sećam pravih godišnjih doba. Ovo danas nije ni g od godišnjeg doba. Ustvari, g možda jeste. Zbog koincidencije!
Da ne grešim dušu, u nekim drugim krajevima jesen je bivala i lepa. Čak vrlo lepa! Na primer, kod dede u selu. Ko nije video, ne može ni da zamisli takvu igru boja i oblika! Kao da je pijani slikar naivac prosuo svoje boje po platnu, a onda pokušao da ih pokupi kistovima. Pa branje lešnika i njihovo lomljenje zubima tu ispod leske, po cenu pucanja tek niklih šestica, zarad fantastičnog jezgra. Kao veverica, bokte! To je trajalo samo dan-dva godišnje, moralo se ići u školu!
Prestao sam da odlazim u selo kad su dedu rastrgle zveri. Baba kaže da je bio pijan i da je zaspao negde na ivici šume. Naravno! Treznom mu ni medved ne bi naudio! Bila je zima. Zato ne volim ni zimu!
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Kaže se za osobu u čijoj torbi nema šta nema.
- Hej daj mi fon molim te. U torbi mi je, zavuci ruku i nađi ga.
- Ok.
Sledi muljanje po torbi koje traje desetak sekundi.
- Nađe li ga?
- Ma ne mogu nikako da ga napipam, ček da virnem unutra! Jooj koliko stvari ima ovde, moraću sve da povadim da bih našao fon.
- Ma nemam toliko stvari!
- Jok i nemaš, pazi sad...
Lik zavlači ruku u torbu i vadi stvari.
- Upaljač, cigare, rajf, šnala, manja šnala, gumica za kosu, ogledalce, novčanik, fiskalni računi, žvake, ključevi, kondom, karmin, gomila još kojekakve šminke, brus, gaćice, ulošci, vibrator, konac za zube, mali kišobran, četkica za zube, lažni nokat, ljubavni roman, jebote šta je sve ovo? Ti nisi normalna majke mi, kol'ko imaš gluposti u ovom čudu, očekivao sam i Perwoll da ću naći u tvojoj torbi. Jedino telefona nema!
- Pa gde mi je onda (pipa se po pantalonama), aaa evo ga, sve vreme mi je bio u džepu, sorry!
- Sornem ti ga majci! (odlazi)
- Pa gde ćeš, što se naljutio bubili?
Jedna od najvećih zabluda na svetu, jednostavno zadovoljenje ljudi i njihovih prohteva je nemoguće... Svi mi imamo bar neki razlog kako bi bili nadrkani, za šta naravno okrivljujemo druge recimo: političare, šalterske radnike, profesore, šefove, itd...
Evo kako prosečni Srbin doživljava pojedine nasumično odabrane dane u godini:
27. mart:
Joj ala ne volim ovo promenljivo vreme, malo pada kiša malo sija zubato sunce... Nema čovek šta da obuče, a da se sturi od vrućine ili da se ne smrzne ! Hoću leto da idem na more da se kupam i barim ribe !!!
30. juli:
Aj opet +40 ne mogu bre da dišem normalno !!! Ne mogu do prodavnice da odem, a da me ne strefi toplotni udar !!! Joj šta bih dao za malo jesenje romantike; blagog povetarca koji ljulja predivne žutosmeđe krošnje drveća...
26. oktobar:
Opet prokleta kiša !!! Aj burazeru ne mogu normalno da prošetam, a da mi vetar ne odnese kišobran i da pokisnem kao jbn-i miš !!! Hoću sneg !!! Hoću novu godinu da se s razlogom olešim sa ekipom !!!
17. januar:
Opet -15... Smrzavam se k'o ovčiji braboljak !!! Oni majmuni iz toplane samo štede ugalj najeli ga se da Bog da, dok EPS samo pumpa račune za struju !!! Hoću proleće !!!
Podaci koje umesto tačne prognoze za našu zemlju dobijemo samo da bi se produžilo trajanje dnevnika.
Vremenska prognoza za sutra:
Planirano je da bude sunčano, uz moguć vetar, možda dođe i do padavina u poslepodnevnim časovima, a ne bi trebalo da nas i iznenadi ako ne bude Sunca, a bude grmljavine.
ćale: Šta je ova mala sad rekla pa dobro bre ljudi, po njoj treba da ponesem sutra i kišobran i duge gaće i naočare za Sunce... e jebem vam majku prokletu i vama i vašim belim kućicama i živama i celzijusu itd..
A što se tiče Južne Kalifornije, tamo je došlo do velike oluje, praćena ciklonom koji preti svakog časa da nanese veliku štetu usevima poljoprivrednih domaćinstava J.Kalifornije, možda se uvede vanredno stanje i evakuiše narod, bitno je da svi budu mirni i da slušaju naređenja vojske koja puni đzakove sa peskom za svaki slučaj da dođe do izlivanja tralalala....
ćele: Alo,alo, alo bre ženo, jebali te đzakovi i cela četa, pa koji ku*ac nas zanima vreme u toj Kaliforniji, koji moj...reci nama kakvo će da bude....
Ono kad ti dan započne nikako, tako se i nastavi, a onda kad dođeš kući i hoćeš samo da spavaš nađe se neki kreativni pojedinac da te zapitkuje šta ti je, kako si, što si nervozan itd... Dotični može biti i gladna mačka/ker/papagaj/zlatna ribica/crknuta baterija na fonu/zabagovana Vukajlija, potpuno je svejedno. Izaziva erupciju besa i urlanja na sve i svakoga, i kad prođe opet si onaj stari. Osim što te prisustvujući gledaju kao da ćeš svakog časa da izvučeš nož i iskasapiš ih.
A: Ufff crkao sam, ceo dan mi je grozan, ne mogu više, odo da iskuliram.
B: Što brate, šta je bilo, što si tolko nervozan?
A: Ma jbm li ti sve po spisku kretenu jedan, šta ja nervozan, gledaj sebe neurotičnog, slučaj si za Lazu... K'o da mi nije dovoljno što mi jutros nije zvonio sat, pa sam kasnio sat i po između ostalog i zbog onog mamlaza Pere što je baš jutros rešio da ne može da me sačeka i poveze, pa mi je onda kasnio bus jedno 40min, pa kad sam konačno stigao šef me ie napljuvao i jbo u zdrav mozak ceo dan-zamisli morao sam novajliju da vodim po firmi i ceo dan me je dotični zapitkivao zašto u WCu nema toalet papira, onda baš kad sam izlazio napolje počne ona provala oblaka, a ja naravno nemam kišobran, a sad još i ti zapitkuješ i ova mačketina se dernja i Vukajlija ne radi, a prazna mi je baterija pa ne mogu ribu da zovem, sutra će još i ona da mi kenja... Ma ne mogu bre više, aj nek se sve nosi u tri pm, odo da spavam. (odlazi)
B: Auu brate, koji hejt...
Danas sam, posle ko zna koliko, konačno našao vremena. Našao sam vreme za nešto što odavno nisam radio- za šetnju. Da, za šetnju. Za nešto tako neobično obično. Konačno mi se ukazala prilika da, kao mnogo puta do sad, opet besciljno lutam gradom. Da jednostavno hodam. Da sve muke i probleme ostavim po strani na par sati. Da se jednostavno isključim iz života i samo posmatram iz prikrajka neko vreme. Ugasio sam telefon, neželeći da me išta ometa i krenuo.
Išao sam lagano, posmatrao i osluškivao. Svaki šum, svaki glas, svaki detalj koji bi mi bilo kog drugog dana promakao. Na ulici- gomila ljudi. Bezbroj sudbina koje se prepliću i spajaju u jednu. Sve isprepletane, a opet, svaka ide svojim tokom. Konačno, idealno mesto za opuštanje i posmatranje- klupica.
Ubrzo sam začuo zvuke automobilskih sirena. Mnoštvo njih, bez ikakvog reda i usaglašenosti, stvarale su jednu veliku uličnu neartikulisanu sinfoniju. Okićena kolona svatova se kretala ka gradskoj opštini. Dvoje mladih ljudi, od danas, zajedničkim snagama će sebi krčiti put kroz život.
Dok su stajali na semaforu, primetio sam nešto, tj. nekog. Primetio sam jednog starijeg gospodina u crnom kaputu. Ispod istobojnog šešira se videla seda kosa, a preko ruke mu je visio kišobran. Blagim, setnim pogledom je posmatrao kolonu. Iz očiju mu je izbijao očaj. Dve suze koje su se probijale preko naboranog lica, kao da su vrištale:,, Nemoć!'' Niko ga nije primećivao. Samo je stajao tako i gledao. Pokušavao sam da shvatim šta mj je prolazilo kroz glavu. Možda se setio pokojne supruge, možda neke koja to nije postala... Možda nešto još gore.
Svetlo se promenilo i kolona je nastavila put. On je brzo obrisao suze i nastavio dalje. Posle 50-ak metara, u susret mu je naišla mlada devojka sa bebom u kolicima. Prvi put sam shvatio pojam krug života. Za trenutak je i pred njima zastao, a onda produžio. Učinilo mi se da je još jednom prešao dlanom preko očiju. Ubrzo mi je nestao iz vidokruga.
Dok devojka sa bebom prelazi ulicu, primećujem ciganče koje prosi na semaforu. Svo odelo mu je bar dva,tri broja veće i izgleda kao pokretni džak. Nema više od 12. Neko mu udeli, neko ne. Neko odmahne rukom. Neki momci ga teraju da peva i prica viceve za 20 dinara. Posle nekih pola sata, pojavljuje se cigančica sličnog uzrasta sa bebom u naručju. Svi zajedno odlaze u obližnju prodavnicu odakle izlaze sa veknom hleba i mlekom, i nestaju u daljini.
Pogled mi slučajno pada pored klupicena kojoj sedim i primećujem vlas trave koja je iznikla iz betona. Uvidjam moć želje za životom. U sred beživotne betonske pustinje nikao je život. Nikla je nada...
,,... Bože, oprosti nam,
pruži ruku, i pomiluj nas,
ovo je moja molitva...''
Noćna mora svakog mužijaka. Veće, parlament, sabor, saziv mudraca i druida, nazovi to kako hoćeš. Ukoliko ti ne bude izglasano poverenje većine,pomiri se sa tim, nećeš jebati.
Naime, svaka ženka ima krug sebi bliskih ženki koje donose odluke umesto nje. Ili 80% njene odluke. Elem, bilo kako bilo, veće u sastavu od par drugarica i eventualno sestre poseduje toliko stručan i školovan kadar za analiziranje svakog poteza mužijaka da bi im i Gestapo pozavideo. Zasedaju isključivo na poziv. Uz kafu, natenane se analizira sve, od pokreta, reči, pa sve do tekst emotikona u SMS- ovima. Svaka od drugarica ima neku svoju oblast koju pokriva bolje od drugih: bivše ribe, gradske priče o dotičnom, blamovi, ispale, stepen Cool-osti, itd. Naravno, postoji i hijerarhija u veću, ali ni tim načnika ne može sa sigurnošću da tvrdi ko kakvu ulogu zauzima.
Razvojem tehnike je uznapredovalo i sazivanje veća, tako da nije retkost da se neki sastanci održe i preko telefona ili skajpa. Opet sve zavisi od ozbiljnosti situacije, tj. od količine jebozovnosti mužijaka. Ako je u pitanju neki ultra-mega-giga baja, veće se sataje na tradicionalni način, u suprotnom je dovoljan i poziv. Ako si se ikada pitao zašto joj treba 3 sata da ti odgovori, ili 4 da se premi za grad, sad znaš. O da, veće se bavi i drugim pitanjima.
SMS: Ponesi kišobran ako izlaziš napolje, čuo sam da se slatkiši tope na kiši.
:zove drugaricu:AAAAAAAAAAAAAA, Tijanaaaaa, poslao mi je poruku!!!
- Ko?
- On!
- On?!
-On! Brzo, zovi Tamaru, ja zovem Jecu i za pola sata da ste kod mene. Trebate mi.
pola sata kasnije, kafica je na stolu, zasedanje počinje
Tijana: Pazi ovako, na osnovu poruke, može se zaključiti da je jedno ljigavo stvorenje. A ti su najgori.
Tamara: Ne znam, meni je to baš slatko.
Tijana: Veruj mi, znam o čemu pričam.
Jelena: Čula sam neke priče o njemu. Nisu baš najbolje.
Ženka: Jel mogu ja neš...
Jelena: Ne možeš! Ti sada ne razmišljaš kako treba, zato smo tu mi. Ćuti i uživaj!
Tamara: Priča se da je onaj tip.
Tijana: Koji?
Tamara: Pa da samo kresne ribu i otkači je. Ako mene pitaš, ne treba ti to u životu.
Ženka: Ali on se meni čini kao baš fin dečko.
Jelena: Pa ti su najgori. A jesi videla kako se oblači, molim te?
posle 2 sata većanja ženka odgovara na poruku
- Svinjo muška!
Kasno Marko na Kosovo stiže. Imao si šansu, nisi je iskoristio. Sad ne vredi plakati, više sreće u narednom izvlačenju.
8:30 - (budi se) Nemoguće! Ovaj krš opet nije zvonio! Pola sata! Samo pola sata, kako da stignem?! Požuri, budalo! 'De su mi čarape? Joj, na šta ličim... Nema veze, idem čupav, ne idem na izložbu. Imam žvaku, znači, zube ne perem, super! Šta još...? A, da, pantalone... Mogu i ove prljave, ionako pada ova kišurina odvratna, mesec dana ni kapi i sad je našla da pada!
8:40 - Eno ga bus! Majstore, čekaj! Alo, bre, stani! (bus odlazi) Ništa, trči, Marko, trči! Joj, ako zakasnim... Zbogom, glavni grade, zbogom, živote noćni... Zdravo, njivo i motiko!
8:50 (sav mokar i iznemog'o od trčanja) Taksi, taksi! Izvinite, može do konja? Hitno!
- Izvini, dečko, ja da palim kola za 500 metara neću, posebno ne po ovom jadu od vremena...
- Ali moram da stignem do 9!
- Pa ti potrči malo...
- (u sebi) Pu, mamicu ti tvoju... (nastavlja da trči) Još 5 minuta! Možda i oni zakasne. Pomozi, Bože, samo da stignem, sad pomozi, postiću i sredom i petkom!
- Ćao, je l' voliš pozorište?
- Ne volim! Odakle se samo pojavi?! Ma ko je sad? Alo, kevo! Ma žurim sad, zovem te kasnije. Nisam pokis'o, imam kišobran... Dobro, dobro, ćao!
9:02 - Izvinite, profesore, mogu da uđem?
- Žao mi je, kolega, počeli smo pre 2 minuta.
- Ali ja...
- (odmahuje glavom) Proš'o voz kroz kukuruz, kolega, žao mi je, stvarno...
- Ali molim Vas da mi date...
- Vidimo se u sledećem roku, kolega...
.
.
.
- Majstore, ideš preko Donje Trbojevice?
Ono kad ti dan započne nikako, tako se i nastavi, a onda kad dođeš kući i hoćeš samo da spavaš nađe se neki kreativni pojedinac da te zapitkuje šta ti je, kako si, što si nervozan itd... Dotični može biti i gladna mačka/ker/papagaj/zlatna ribica/crknuta baterija na fonu/zabagovana Vukajlija, potpuno je svejedno. Izaziva erupciju besa i urlanja na sve i svakoga, i kad prođe opet si onaj stari. Osim što te prisustvujući gledaju kao da ćeš svakog časa da izvučeš nož i iskasapiš ih.
A: Ufff crkao sam, ceo dan mi je grozan, ne mogu više, odo da iskuliram.
B: Što brate, šta je bilo, što si tolko nervozan?
A: Ma jbm li ti sve po spisku kretenu jedan, šta ja nervozan, gledaj sebe neurotičnog, slučaj si za Lazu... K'o da mi nije dovoljno što mi jutros nije zvonio sat, pa sam kasnio sat i po između ostalog i zbog onog mamlaza Pere što je baš jutros rešio da ne može da me sačeka i poveze, pa mi je onda kasnio bus jedno 40min, pa kad sam konačno stigao šef me ie napljuvao i jbo u zdrav mozak ceo dan-zamisli morao sam novajliju da vodim po firmi i ceo dan me je dotični zapitkivao zašto u WCu nema toalet papira, onda baš kad sam izlazio napolje počne ona provala oblaka, a ja naravno nemam kišobran, a sad još i ti zapitkuješ i ova mačketina se dernja i Vukajlija ne radi, a prazna mi je baterija pa ne mogu ribu da zovem, sutra će još i ona da mi kenja... Ma ne mogu bre više, aj nek se sve nosi u tri pm, odo da spavam. (odlazi)
B: Auu brate, koji hejt...
