Molitva

Danas sam, posle ko zna koliko, konačno našao vremena. Našao sam vreme za nešto što odavno nisam radio- za šetnju. Da, za šetnju. Za nešto tako neobično obično. Konačno mi se ukazala prilika da, kao mnogo puta do sad, opet besciljno lutam gradom. Da jednostavno hodam. Da sve muke i probleme ostavim po strani na par sati. Da se jednostavno isključim iz života i samo posmatram iz prikrajka neko vreme. Ugasio sam telefon, neželeći da me išta ometa i krenuo.
Išao sam lagano, posmatrao i osluškivao. Svaki šum, svaki glas, svaki detalj koji bi mi bilo kog drugog dana promakao. Na ulici- gomila ljudi. Bezbroj sudbina koje se prepliću i spajaju u jednu. Sve isprepletane, a opet, svaka ide svojim tokom. Konačno, idealno mesto za opuštanje i posmatranje- klupica.
Ubrzo sam začuo zvuke automobilskih sirena. Mnoštvo njih, bez ikakvog reda i usaglašenosti, stvarale su jednu veliku uličnu neartikulisanu sinfoniju. Okićena kolona svatova se kretala ka gradskoj opštini. Dvoje mladih ljudi, od danas, zajedničkim snagama će sebi krčiti put kroz život.
Dok su stajali na semaforu, primetio sam nešto, tj. nekog. Primetio sam jednog starijeg gospodina u crnom kaputu. Ispod istobojnog šešira se videla seda kosa, a preko ruke mu je visio kišobran. Blagim, setnim pogledom je posmatrao kolonu. Iz očiju mu je izbijao očaj. Dve suze koje su se probijale preko naboranog lica, kao da su vrištale:,, Nemoć!'' Niko ga nije primećivao. Samo je stajao tako i gledao. Pokušavao sam da shvatim šta mj je prolazilo kroz glavu. Možda se setio pokojne supruge, možda neke koja to nije postala... Možda nešto još gore.
Svetlo se promenilo i kolona je nastavila put. On je brzo obrisao suze i nastavio dalje. Posle 50-ak metara, u susret mu je naišla mlada devojka sa bebom u kolicima. Prvi put sam shvatio pojam krug života. Za trenutak je i pred njima zastao, a onda produžio. Učinilo mi se da je još jednom prešao dlanom preko očiju. Ubrzo mi je nestao iz vidokruga.
Dok devojka sa bebom prelazi ulicu, primećujem ciganče koje prosi na semaforu. Svo odelo mu je bar dva,tri broja veće i izgleda kao pokretni džak. Nema više od 12. Neko mu udeli, neko ne. Neko odmahne rukom. Neki momci ga teraju da peva i prica viceve za 20 dinara. Posle nekih pola sata, pojavljuje se cigančica sličnog uzrasta sa bebom u naručju. Svi zajedno odlaze u obližnju prodavnicu odakle izlaze sa veknom hleba i mlekom, i nestaju u daljini.
Pogled mi slučajno pada pored klupicena kojoj sedim i primećujem vlas trave koja je iznikla iz betona. Uvidjam moć želje za životom. U sred beživotne betonske pustinje nikao je život. Nikla je nada...

,,... Bože, oprosti nam,
pruži ruku, i pomiluj nas,
ovo je moja molitva...''