Grupa nepokretnih ili onih što su procenili da su nepokretni, često i nepismenih koji šalju zahtev da im se pošalje čovek sa izbornog mesta da mogu da glasaju. Uglavnom žive u najdaljem selu na Homolju, do kog se stiže helikopterom i koje se nalazi satelitom koji je Davinić iznajmio. Kada čovek sa izbornog mesta na kraju stigne do te kuće, nekada i olupine nemačke bombe koja nije eksplodirala tokom aprilskog rata modifikovane za život u njoj, penzioner obavezno kaže:"Jel bre mali? Za koga ja da glasam?"
" Jaoj gospodine jedva smo vas našli! Malo je ovaj vaš kraj nepristupačan! Stigli smo helikopterom i zamalo vukovi da nas pojedu! Bitno je da je demokratija stigla!" " 'Oćeš sira možda ili rakije?" "Ne mogu stvarno! Imamo još nekoliko glasača ovde da obiđemo! Izvolite papir! Zaokružite koga vi hoćete!" (gleda papir 20 minuta) "Jel bre mala? Za koga ja da glasam?"
Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.
Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.
- Sećam se, taman Spasoje Krunić i ja da sprečimo bombardovanje, našli smi neku četničku vezu do Reganove sestre od tetke udate za majora Muškatirovića, dogovoreno bilo sve, samo da se uđe u Zagreb, ma na jedan telefonski poziv bili smo od toga, kad Sloba, a na NJEN nagovor, pozva me u sred noći i reče: ma ne može to tako Vuče, kaži joj tamo da hoću da i Temišvar bude srpski i oću i izlaz na Egejsko more, pa da pričamo uopšte o pregovorima i ova Reganova tetka, kad to ču, šta će, slegne ramenima, ne veruje i poče da nas maže: ma vi Srbi ste lud narod, ma niste vi ludi, luda sam ja što radim s vama uopšte, te ovo, te ono, te znam ja vas to u kući imam, te ovakvi ste te onakvi, a Spasoje i ja samo ćutimo i gledamo u pod, u šare na tepihu, ja nogom ispravljam one rese eda bi je smekšao malo, bradu gladim, perut joj sa zelenog kompletića tarem i po neku dlaku skinem, i kad završi ona, neprijatna tišina zavlada samo Spasoje cijuknu vazduhom kroz šupalj zub, i ja onda prekinem to i rekoh: eh tetka Regan ne zamerite, al tako vam je to sa Srbima, lud i dobar dvoja kola sa senom teraju, nego da vidimo mi naš poso, ko na košenje zakasni, iz kačice kusa sira, ako me razumeš tetka, namig, namig, daj da se ne zajebavamo, i ona se zamisli pa reče gosn Vuk, shvatam, pa vi ste jedini mudar Srbin koga znam osim Novaka Đokovića i tu ti ja nekako isposlujem da Šipovo pripadne Republici Srpskoj.
Kao Student: Eh da mi je nešto para pa da doteram mečku kući, sve bi komšinice bile moje. Kao Penzioner: Kad se samo setim kako su me saletale, šta mi bi da ostanem sa ovom mečkom?!
Temperatura na koju su gradjani Beograda, pa i cele Srbije pretplaćeni. Bez obzira koje je doba dana ili noći, za vreme leta, ovu brojku ćete konstantno gledati na različitim televizijama.
Voditeljka vrlo popularnog dnevnika: "Trenutna temperatura u našem gradu je 32 stepena" Nadrndani penzioner sa druge strane ekrana:"32 ti puta pljunem u kafu, vidiš li ti ovu živu?! VIDIŠ!? VIDIŠ DA JE 50! PU!"
Sredinom devedesetih odgovor penzionera na inflaciju,izolaciju,sankcije,glad,turbo folk,moralno i svako drugo posrnuće koje nam se dešavalo ...
Ja: Imam 2 marke platu,ne mogu da mrdnem iz zemlje,opet su nam pooštrili sankcije,nemam leba da jedem i jebeni Ivan Gavrilović se ne skida sa TV-a ... Aaaaaaaaaaaaaaaaaaa Penzioner : Ma samo nek je mir ...
Igra koju smo praktikovali kao klinci : vežeš novčanik tankim providnim silkom za pecanje, staviš u njega novčanicu da malo viri (obično su to bile one lažne novčanice od sto maraka koje su svi imali), sakriješ se na neko pogodno mesto i čekaš naivne prolaznike. Kada bi se neko sagao da ga uzme, brzo ga povučeš ka sebi, radostan jer si nekoga zajebao..
U mom slučaju jdnom smo za malo izazvali udes, jedan klinac je pao sa bajsa od silnog iznenadjenja, a jedan penzioner je prekinuo silk i novčanik odneo sa sobom..Postoje i tvrdnje da su neka deca dobijala i šamare od prolaznika koji su pobesneli jer su ispali naivni.
Ako ne najstarije, onda sigurno jedno od najstarijih oldskul sleng poređenja kada je u pitanju stepen nečije navalentnosti. Možda i jedini vid nasrtljivosti koji ispunjava većinu uslova za kliničko kategorizovanje. Naime: zec je gladan pa navaljuje na kelerabu; jedan penzioner mora nekako dispuni mučne pauze 'međ Dnevnicima pa razdragano juriša na šaltere k'o nekad na Švabe 45' ( da, da - goloruk; prim.prev. ); gospodin Kosač i baba imaju neke račune još od ranije, dok jebenog Goluma i njegovo insistiranje na mrtvom prstenu uopšte neću ni da spominjem! S druge strane, pak, BLESAVOM je - kao što vrlo dobro znamo - neobično teško objasniti i predstaviti da nešto ne može i NEĆE biti te on, siromah, uporno i uporno udara glavom o zid, navaljuje i nasrće protiv svih zakona fizike, hemije i verovatnoće i ni jednog jedinog trenutka ne zastaje da se priupita od čega mu to jebeno krvari lobanja, a u vezi sa gorepomenutim zidom. Otud i gorepomenuta klinika.
Eventualno razumevanje javnosti za ponašanje subjekta inicira isključivo akutni sindrom zagorelosti III-eg stepena kod istog ( drka na sestru ( od tetke ); prim.prev.), u čijem slučaju ima i važnijih problemčića od jedne pišljive razbijene glave. Laku noć.
- Daj, sisu, daj sisu, daj sisu! - Aman, Mihailo, što si navalio k'o blesav, otkinućeš mi ih...oh, nastavi...
- Što?! Što?!?! Štooo?!?!?! ŠTO si se jebala sa njim kad znaš da sam 'teo da te ženim, kuuurvo prokletaaa?! - A jebiga, dragi...On navalio k'o blesav a i ogroman mu je...
Prognoza obavljena od strane lekara o dotičnoj bolesti, uzimajući u obzir simptome i debljinu pacijentovog novčanika.
-Vi gospodine ste jako bolesni, potrebno vam je mesec dana lekarskog nadzora u nasoj bolnici i ovi novi lekovi koje možete naći u našoj apoteci. A gde vi radite?
-Ja sam penzioner.
-Nije vam ništa, mirujte kod kuće uz pileću juhu i čaj od brezove metle.
Gotovo je svako u svom komšiluku kao dete imao jednog primerka,a nekada ih ima i više.Uglavnom je penzioner,koji retko izlazi iz kuće i ne poseduje prag tolerancije.Stalno gunđa i žali se na sve i svakoga,pa ga zato niko ne zove u goste,ali ga gotovo sigurno možete očekivati kao nepozvanog gosta na slavi.Nerviraju ga deca koja se igraju ispred njegovog stana ili kuće,kao i komšija koji popravlja oluk ili komšinica koja premešta nameštaj.Deca ga mrze pošto im buši lopte kada padnu u njegovo dvorište,a sklon je i da preti štrojenjem kada mu neko uđe u dvorište.Ako vam je neko otrovao psa znate da je on,a ako čujete pucnjavu znate da su kod baksuza na vrata svratili Jehovini svedoci ili prosjaci.Baksuz uglavnom umre pre nego što postanete tinejdžer,što i nije čudno,pošto je još tokom života imao četiri želudačna čira i nerve dužine autoputa u Južnom Sudanu.Što je najčudnije,kada umre opet vam je žao Baksuza,iako ste ga uvek mrzeli.
"Šta radite ispred moje avlije kog đavola?" "Ništa čika Rajko!Evo igramo fudbal,oni su Inter,a mi smo Partizan." "Ma kakav bre Inter!Marš kući majku li vam proletersku!Imate igralište,pa tamo radite šta oćete!"
"Je li mali šta bre tražiš u mom dvorištu!" "Ništa!Samo malo trešanja da naberem,pošto ih vi ne berete." "Beži sa mog drveta da ti ne otkinem ta tvoja lopovska jaja!"
Svaka zgrada ima jednog.To je obicno mladji penzioner,koji je radni vek proveo kao zanatlija ili je bio kancelarijski pacov,pa je tek u penziji poceo da pokazuje svoje majstorsko umece.Kada odes do njih da pozajmis klesta,obicno,ljutito vas pita koja hocete,zato sto ih ima samo 13 vrsta.Korist od njih za komsiluk nije beznacajna....On je prvi koji ce da reaguje kad ulazna vrata pocnu da skripe,redovno ce da menja sijalice u liftu,zamenice slomljeni steker i terace komsije da daju pare za krecenje hodnika.U slucaju da ga zamolite da vam pomogne oko necega,sa najvecim zadovoljstvom ce to uraditi,ali budite spremni da platite cenu...svaki put kad vas sretne na hodniku ,pricace vam o danima kada je bio mlad,uz obavezno deljenje saveta i ocekivace od vas da ga pomno slusate. U slucaju da zivi u prizemlju,komsija-majstor ce od svog stana i zgradinog dvorista napraviti radionicu i svaki dan cete moci da ga vidite kako pravi nesto"sto ne znate sta je,a i ne radi",a necete smeti da ga pitate,posto bi vas udavio sa pricom.
Ovakve komsije je dobro imati,ali jos bolje izbegavati,zato sto dave!
