Profesori, intelektualci, državnici, umjetnici - elita. Ma, koja elita!?
Gomila beskičmenjaka koji se povijaju kako vjetar duva dozvoljavajući da mjesto društvenog etalona zauzme najgora žgadija. Čvrst princip i nezavisan stav nestali su u izmaglici valutnih isparenja svrstavajući ovu nazovi višu klasu u isti rang sa ravom koja šipuje za 50 jevreja.
Nemaština?!? Nije im ni bolje ni gore od ostalih koji krpe kraj sa krajem i to ne može biti uzrok prostituisanja mišljenja i samoporicanja onoga što bi elita trebala biti. Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Bar ne bi trebalo.
- Pa, ovo je nečuveno! Da li ste vi uopšte svjesni koliki bezobrazluk ste napravili predajući ovakav magistarski rad? - 100. - Čovječe božiji, napravili ste najobičniju kompilaciju dva najpoznatija rada iz ove oblasti, bez ikakvog ličnog pečata. - 300. - Ni znak interpunkcije niste promjenili. Što je najgore, čak ste i u plagiranju pobrkali pasuse tako da se potpuno gubi nit. - 500. - Ovaj... Nemate niti jednu fusnotu u čitavom radu, ne postoji literatura na koju se pozivate... - 800. - Pa... Recite mi kako da pređem preko svega ovoga? Kako? - Evo milja profesore moj! I još stotka na kafu. Malo li je na ovu skupoću? Sve što treba je da me spojite sa ostalim članovima komisije... - Nema potrebe. Ostalo je moja briga, dragi kolega. Vi pripremite malo neke prezentacije, ništa preveliko, pa se vidimo u petak. Halo! Halo! Profesore Petroviću, recite mi jeste li raspoloženi da zaradite 50 evra?
Podla penetracija u zdrav mozak od strane neinventivnih, gramzivih, a često i lenjih filmadžijskih kružoka iz komercijalnog taloga sedme umetnosti. Prevara afirmisana kao efektivan recept kojim se kamuflira prazna priča. Narodski rečeno - obrt na ludilo, gde je titular tog ludila sam protagonista.
U to ruho se odeva svakojako pretenciozno smeće od filma, na radost duše samozvanih filmofila, štovatelja velikog platna i ostalih kurtončića. U pitanju je klasična mamipara dizajnirana po kalupu prosečnosti i krojena po meri potrošačke mase averidža. Onih koji će se, zavarani iluzijom kakve umetničke dubine, samozadovoljno brčkati u plićaku.
Di Kaprio na kraju filma shvata da je prs'o, žgadija luči vlagu, a boks ofis preljeva. Idila.
Odjeb, koji se upućuje osobama, čija inteligencija pravi konkurenciju znamenitim ličnostima kao što su Vladimir Petrović - Pižon, Majk Tajson, domaća ovca i Bil Klinton. Može da se primeni i na osobama sa zdravijim umom, ako lupaju neke nebuloze, što bi mogla biti posledica prekomerne konzumacije bunike. Obično se primenjuje u raspravama o televizijskim emisijama, filmovima, serijama i svim drugim pojavama na teveu, tako da u naslovu umesto Farme može da se nađe npr. Grand, neke tursko-španske serije, Eksploziv, Jelena Karleuša (u tom slučaju "Idi slušaj Jelenu Karleušu) i sve ostalo što prati žgadija.
- Ae da igramo nešto. - Nemam džojstik. Juče uz'o Mare. Doš'o baš kad sam ja gled'o Memedovića. Bilo nešto zanimljivo, ja se zagled'o i on baš tad počeo da smara za džojstik i ja mu dam, nek ide u pizdu materinu. - Brate, gledaš Memedovića? Ahahaha! Koji si ti pajser. - Što? - Jebeš emisiju. Kao malo protrči kroz šumu i onda nađe negde dobar krkanluk, naždere se i legne da spava. Hehehe.. Kako ti to može biti interesantno? - Brate, idi gledaj Farmu.
Popularni fenomen u sveopštoj frtutmi privatizacije koja se odigrala u proteklih dvadesetak godina. Pored toga što je postalo moguće da titulu privatnika (može se čitati i kao gazde) stekne apsolutno bilo ko, odgovarajuća grupa istih postarala se i na Titovom grobu zaklela da će do kraja satirati kako radnu etiku, tako i radnike. Jedna od tehnika kojom se to postiže je i kupljenje trešanja što je sinonim za obavljanje privatnih gazdinih poslova, poput kopanja njive, pranja auta, posluživanja na ispraćaju gazdine ćerke jedinice, pravljenja kolača za svadbe/oproštajne/rođendane uže familije. Naravno, lista radinosti koje žgadija revnosna da se bori za koru hljeba izvršava u toku i izvan radnog vremena može da se proširi nadaleko i naširoko.
KafanaTri bijela zecapodno Vlasotinca
- O mali! - Recite gazda. - Aj der trkom skokni na trešnju i podberi je malo, treba ženi pešes kila za likera i kompot. - Da stavim znak na vrata da je zatvorena kafana? - Đeno, nemoj se praviti duhovit. Burad te čekaju, i da znaš, to ti moram odbiti od plate, jer tehnički nisi za šankom bio, a jelte, za to te samo plaćamo. - Ali gazda... - Ništa ali! Vjeruj mi, ovo više boli mene nego tebe.
- Dakle, lejdis end džentlmen, ouvaj miting iz nau klouzd. Zakljoučili smou kako da priventujemo emišn of barions in u akcelerejtrs. Nau pliz džojn mi in d konfrens rum for sam bevridžiz end šišćevape, vajl Hesus end Mitar otpreme dis ileven tons ekcelerejtor u bejzment. Olso, Mitar, drž na dis prodžektor end bring it to maj ofis. - Mrš pizda ti materina, nisam ja ovdje došao da ti kupim trešnje, govedo teksaško. Ja dva doktorata imam iz eksperimentalne fizike, mamu ti jebem i ja da ti vucaram projektore. Aj kvit eshol! Odo d'čuvam ovce
Još jedan u nizu tradicionalnih smaračkih atributa skovan od najpoznatije legalne mafije. Alat iz porodice svih tih bogougodnih, bože 'prosti i bože me sakloni mantričnih mehanizama anesteziranja mozga i ispravljanja vijuga strahom od večnog guranja zagrejanog Luciferovog trozupca u rčminu i podmazivanja iste ključalim prerađenim uljem kad grešan otegneš papke i odeš na onaj svet, jer pobogu, popravka senzora na ajnšpric pumpi nove popine bembare i popadijina lisica neće same da se otplate, a strah je oduvek bio najefikasnija uzda u kljovama žgadije. Dalje je istorija...
Ohoho, pomaž' bog domać'ne, derde da i u ovoj čestitoj kući osvetimo vodicu...
Dobar dan, pope Ilija.
Oče, oče se kaže, a otpozdravlja sa dao bog.
Dobro, tata Ilija. Ja samo ne shvatam kako to "dao bog", pošto kad svaki put navrneš od mene uzmeš nekad 10, nekad 20 evra, a prošle godine kad mi je baba Milka klepila čekali smo te na groblju nekoliko sati po kiši jer nisi hteo nosa pomoliti bez stotke, ako se ne varam. Uzevši da si za sat vremena mlateći kandilom i spominjući kroz nos nekog sina Imanuila i raba božijeg uz'o skoro pola moje plate, uz to si dvaput tražio repete pečenja posle za sofrom, satnicu ti računam 10 evra u vr' glave jer si školu završio, ono pečenje i piće što si smlatio računam dvadeset, stoga, tatko, vadi stotku i cenera, il' da kazujem mom malom da ti odvrće točkove sa Rekstona, bogobojažljivo narafski.
Normalan svet iz ugla dronfulja koje opcrtavaju usta oko nosa. Neosnovan pogled s gađenjem upućen ljudima koji su se drznuli da naruše njen lični prostor i priđu joj na manje od 50m, njoj i njenoj drugarici sa ekstenzijama za kosu i operisanim usnama koje još nisu dosegle željeni volumen, ali biće i toga ako su dovoljno velika govna.
- Gospođice, vaš kovrdžavi pišon se upravo israo na travnjak. - Pa? - Pa da pokupite možda? - Fuj, kakva svetina, ne može žena sama u šetnju da je ne smara žgadija.
Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.
Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.
Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.
Priča kojom započinješ muvanje rendom, nepoznate rave koja ti je nekim, čudnim putem (sise) zapala za oko, a ti zaletvan. Prvi utisak, prvi, onaj od kojeg sve zavisi. Rupa u kojoj trenutno obitavaš, mentalni sklop ili rasklop, fizički izgled, intelektualna sposobnost ili nesposobnost, šarm, močuga, količina šuške u džepu (često najneophodniji artefakt), svi mogući i nemogući faktori, zavise od toga da li ćeš jebati metodom kurcem u pičku ili kurcem u šaku. Ukoliko ti ne piše na čelu da si nejebač, specijalac (ima ljudi), najčešće i najverovatnije je da će ti sposobnost blendiranja u datoj sredini dati mogućnost trsenja rava od Mojmilova do Budimpešte. Ne budi svoj, budi pametan, shvati situaciju u kojoj se nalaziš, adekvatno proceni ponašanje ostalih, budi deo mase mediokriteta, deo žgadije, jer svako odudaranje od uvreženog ponašanja može rezultovati besplatnim maksofacijalnim zahvatima, stoga...
- Mala moja digni nogu desnu, da ti metnem kobasicu mesnu. - (Sisata dojilja vrišti u ekstazi, očarana rečitošću samoukog kantautora).Lolo, oplodi mi pičku.
- Ćao devojke, šta pijete? - Mi ćemo čivas. - (Puši kurac i ti i čivas, ode plata noćas) Konobar, devojkama dupli čivas, meni jelenizaciju, zadrži kusur. - (Ostavio si dvaes dinara, kurcu čobanski) - Jao dečko si galantan, aj ti popušim kurac? - Aj', nego je l' naplaćuješ. - Ovo je gratis. Mnja
*Spletom okolnosti i mogućnosti primarno si se našao u Zauberu, Erouzu, Jaguaru... mantra De la Rosa, Frencen. Glavni likovi su u startu korak-dva ispred, jači, namuđeniji, furaju Ferari, Meklaren, beže, a i oće ih pritom. Al' si ti od tvrdog materijala, pa kapiraš... rad, upornost i te munje. Kaskaćeš ok, konkurencija će se zamoriti a i pritom očekuješ da neko sve gleda, pa će biti konačne ravnoteže. I juriš! Ček samo veću lopatu duzmem.
Ali... malo po malo, leđa se gube iz vidokruga. Heh, leđa, shvatiš ironiju... pa da je samo malo drugačije, uživao bi u lepoti dogija, ili pujdao tajkune s vrha, te uzimao njihova mesta a ne bio prvak začelja. Al' ubrzo više ni njih ne vidiš, eto ti sad kljuna bolida u retrovizoru... a najgore što je žgadija zaštićena vrsta, pa je moraš i propustiti. Da. Pravila nalažu propuštanje protivnika u slučaju kruga zaostatka. Do kurca! Izgleda da si izgubio priključak druže! Vozdra!*
- Mnogo pazi sine, visoka škola, grad, sve novo a mi seljaci, nezgodno je... Znam ja te ljude, još iz jenea (JNA) onomad, šesetdruge... Eeeee. Nego samo ti uči i gazi sa tom ekipom iz vrha... Ako izgubiš priključak, gotov si, toneš! - A da mi tata ipak ne prodajemo kravu?!
Bivši krilni centar Novog Zelanda. Težak 120 kila, ali je imao dosta dobar šut iz daljine. Ostao je upamćen komentar spikera "Meka ruka Pere Kameruna", na utakmici protiv nas u polufinalu svetskog prvensta 2002 u Indijanapolisu. Od te utakmice Pero Kamerun je bio svaki lik koji bi došao na teren da igra basket a ima dosta veliku kilažu. Mada su i ostali često izgovarali tu čuvenu rečenicu prilikom pogotka sa distance.
Lik1:Guzara, ajde igramo ja i ti protiv ovih kvazi kosarkaša. Guzara: Ae. Guzara daje trojku. Lik1: Meka ruka Pere Kameruunaaa!!!! Bravo Guzara, jebi žgadiju
