Rupa nad rupama. Gora nego ona četnička gde je pevačica obdarenija bradom više nego gosti. Najraznovrsnija klijentela posećuje ovaj objekat od suštinskog značaja za stanicu. Od tetkice iz tvoje osnovne koja tutka duvan i rizle, do lika koji po autobusu proklinje Hafnafjordur i učenike specijalnog odeljenja tehničke škole koji nastupaju u 2. azerbejdžanskoj ligi.
Pogledom na trošne zidove shvataš šta to znači prljavo bela boja. Kroz oveću rupu može se videti Moldavka koju ne dotiče što je vidiš dok obrađuje debelog brku sa flajkom vinjaka u ruci. Ispostaviće se tvog vozača. Konobar radi, pored regularnog, i posao kuvara, pevačice, perača suđa i nosača kofera. Najčešće sedokos, izgužvane košulje i žutih brkova, koji još imaju tragove duvana Jugoslavije.
Mesto gde možeš Đavolu da prodaš dušu, gde možeš i da kupiš par komada. Predstavnici svetske zdravstevene organizacije sumnjaju da tu još egzistiraju kuga i velike boginje. Polno prenosive bolesti se dobijaju u dodiru sa vazduhom. Da, može da se dodirne. Bolje odvesti komšiju ovde i ostaviti ga, nego ga zvati u lov. Lou kost karta do toksikološkog odeljenja.
- Kelner, alo! Dodži vamo! - Da. - Kakva je ovo kafa?! A?! - Domaća. - Vidim. Sastrugao si sa džezve od prekjučerašnje ture i podgrejao?! Je li?! - Pa moram da pitam kuvaricu. - Alo, nemoj da me zajebavaš! Samo ti radiš ovde! Nego, aj ti meni daj flajku rakije. Onu od 200 dinara! - Od 200 dinara? Imam neku, maturski rad učenika hemijske škole, generacija 67. - E odlično! Pusti na onu kutiju Daru Bubašvabu i kvit smo!
Rođeni nelord: kaparisali su mu jednom Moldavku. Jes' da je nije jeb'o, al' je zato hteo da se ljubi s njom uz pesmu MC Janka i da s njom raspali u 5 maraka tablića do 101. Ni to mu nije pošlo za rukom. Drugi, i poslednji, put probao da umoči, ali rava pobegla čim se izuo. Jebajga, ne da mu se ni pomoću trikova.
Sredovečni željnik za kafom. Šparta komšilukom procenjujući kod koga može da se uvali na sat-dva da popije šoljicu vrućeg napitka od zrnevlja koje je jedanaestogodišnji Rodrigo pobrao na pauzi između pakovanja dopa i fudbala.
Neko se uvek zajebe pa Tozovca pusti u dnevnu sobu, počasti ga ratlukom od oraja, saspe mu jednu ljutu niz jednjak i prinese visoko iščekivani objekat: amanet naših baba, njihovih baba, baba njihovih baba i možda Turčina koji je plodio neku od tih baba u prošlosti. Takoreći, iznese mu fukicu na astal pokriven potamnelom girlandom.
Matorom su gladna nepca, pa srče kafu intenzitetom srkanja koje za male novce nudi sveže uvezena Moldavka. Srče, dolazi do dna šolje, ali neee, nije tu kraj. Pa nismo mi oksfordski krem sa tekućim računom u dupetu arapskog šeika pa da se razbacujemo, on diže šoljicu u vis, nagib alfa jednako pi/2, i pušta da mu ono malo preostale dragocene tečnosti sklizne u usnu duplju. Naravno, usput je progutao pet kubnih centimetara gustog toza, nalik blatu, sa dna šolje, ali ne mari. Cilj opravdava sredstva.
Jedimo toz! U tozu je sreća! Jedimo blato! Kein bacanjürungen!
Nije ovde važan broj sobe, nego dužina palamara, u inčima, koji ti birokratija svakodnevno gura u svaku jebenu moguću šupljinu u telu plus mogu istim da ti rade lobotomiju praćenu klikom na kralja u pasijansu na prašinom umivenom monitoru. 'Nači, da jebu? Jebu! Taman kad se ponadaš da si rešio i ispunio obrazac, na kome bi pozavidela skandi osmosmerka napravljena od čika Venea Bogoslovova lično, nađe se neki panj mokrog čela od preverle kafe ili tetka puderom ožbukanog lica da ti saopšti svu radost birokratije i pošalje te u tri pičke materine. Naravno, sve je to praćeno uz ljubazno mahanje rukom kao da ispred tih birokratskih nemani stoji ulični pas bez vlasnika ili pepeo na Hitlerovoim ramenu. Doduše, ni mi, narod, nismo mnogo bolji. Umesto da metalnom heftaricom overimo čelo ponosnog birokrate uz ljubazno "Jao, ja se izvinjavam" u cilju delimične edukacije klempavog birokrate od strane predstavnika napaćenog naroda i nastavimo, kad već moramo, da jedemo govna koja nam serviraju, mi se ponašamo k'o neiskusna moldavka i klečeći širimo labrnju čekajući da nam birokrtaska sperma dodirne jednjak. Jebiga, dok neko ne počne, neće biti kraja!
- Dobar dan! Je l' slobodno? - Šta ste trebali? Pauza samo što nije počela... - Prikupio sam one papire za čalnove domaćinstva vezano za onu...povlasticu za urbanističku saglasnost. - Hehe, povlasticu bi ti...pazi, pauza je počela. Idi napiši zahtev. - Kakav sad zahtev? - Idi u sobu broj 8, ali kolega je na bolovanju, tako da... - Koju sobu? - Osam! - Na kurcu te nosam!
Domaća ljuta koja ovih dana može lepo poslužiti kao zamena za zimsku jaknu, kapu i rukavice. Ona zagreva kao Smederevac sobu dva sa dva. Ugreje kao tinejdžerske gaće posle 20 sekundi softpornjave. Jednu-dve pred put i milina. Ali ima samo jednu manu, ne preporučuje se konzumacija u zatvorenim prostorijima. Možete doći u iskušenje pravljenja promaje u kući na -15 stepeni ili nedajbože pokušaj pravljenja anđela u snegu obučeni samo u štrikane čarape.
- 'Ajde da nazdravimo! Živeli! - Živeli! - Uh, dobra komšo. Trebao si staviti nalepnicu na flašu da je ova samo za spoljašnju upotrebu. Ovo greje k'o Moldavka usamljena vojnička srca. - Znam! Idemo sad da otkopamo Jugića iz kanala. Zato sam te i zvao. - Daj onda još jednu!
Veoma odomaćena fraza kod našeg naroda, a označava izraz pribojavanja i svojevrsnu molbu Svevišnjem da nas ne zasere svojom srdžbom ili čudnim smislom za humor kojim inače njegova dela obiluju. Naravno, nekad molba prođe, nekad ne, ali ipak se valja baciti ovu frazu, čisto da malo pojačaš šanse da ti se ne desi neko sranje.
- Halo. - Ej Sale, Đole ovde, šta radiš? - Evo gledam auto ispred zgrade i ne verujem. Ladno mi neki magarac opalio jedno pet štrafti debljine Mandingovog kurca preko celih vrata. Odlepio sam. - Zato te i zovem brate. Noćas negde oko dvojke vraćam se pijan iz Čarolije, kad ono onaj mali peder Mikica stoji pored tvojih kola. Čujem ja tu neki zvuk, kao dranje neko po metalu jebemliga. Odjednom se okrenuo video me i ja se izderem na njega, a on odmah u'vatio štraftu. Kacam prišao vidim da ti je orgijao po kolima. - Hvala ti k'o bratu. Ali k'o bratu. Idem da ga nađem odmah, mada nedobog da ga nagazim u narednih dan dva, jer ću sigurno na robiju. --------------------------------------------------------------------------------------------- - Nedobog da nas sada zaustave panduri. - Što brate? - Kako što bre? Pištolj u kaseti, pet mića u vratima, nožekanja i kašikara pod sedištem, Moldavka u gepeku. Ne gine nam pet godina minimum.
Posao koji obavljaju političar u usponu, dva šanera na veliko, trojica sa diplomom životne škole, par ilegalnih imigranata iz južne pokrajine i to sve na opštinskom zemljištu.
- Jesi čuo da su uhapsili komšiju Sinišu? Takav biznismen, a optužili ga za svakakva sranja. - Jesam! Nek trune u zatvoru! Mamu mu ološku. - Nemoj tako. Sigurno je nevin. Što bi se on bavio kriminalom kad je vlasnik onakve praonice? - Nevin je k'o Moldavka na graničnom prelazu. Manje zatvora bi dobio da se bavi trgovinom organima.
Uzdizanje čoveka u epu o Gilgamešu je opisano scenom gde Moldavka neukom divljaku imena Enkidu uz komad hleba tutka hladno vopi. Nije to zabadava tako napisano. Još od mitske planine Olimp, najveće birtije i jebarnika antičkog sveta, gde se Zevs sa ekipom bogovski unezverivao kraj vesele mašine za destilaciju nektara, preko hrišćanskih apostola koji su se bogougodno malo-malo pričešćivali rujnim vinom, modernih literarnih divova Džojsa i Hemingveja koji su voleli i popit', a i zagalamit', pa do veličina moderne poezije dvadesetprvog veka – gospode Žareta i Gocija. Kroz milenijume, tendencija ka dobroj kapljici i prkosnom hedonizmu se prepliće kroz životne priče velikana svog vremena...
Kad obrneš krug i skapiraš neke stvari, prateći neko nepisano pravilo, izmigolji se neki poriv koji pojačava želju za cugom i celivanjem ženske čeljadi, kvalitet u oba slučaja nije prioritet. Nije to autodestruktivna rabota nikad bila, i pored toga što su horde reumatičnih baba i bezmudih sivih ziceraša vazda tvrdile – to je samo inat, seljačka šamarčina po faci, ionako apsurdnog, života. Poslednji slobodan potez koji možeš da uradiš da bi skončao život dostojanstveno. Posle par čaša žestine dok zakopščavaš dugmad košulje i ljubazno se zahvaljuješ nepoznatoj devojci, lepog lica obasjanog crvenom lampom, shvataš – u sobi dva sa dva te radnom javne kuće, u random čaršiji gde su te bačene kockice života odvele, krije se maltene sva istina koju bi trebalo da ikad da spoznaš o životu. Madam sa ulaza, koja te odmerila od glave do pete kad si smušen dolazio da obaviš pos'o, zna verovatno više od životu od bilo kod živog, akademski uokvirenog mislioca.
Jebaji ga, na kraju i početku, svi se mi rodimo upišani i usrani, progmižemo crnicom sve vreme bojeći se neminovnosti koju niko nije izbegao: smrti. Jednom i nezbežno dođe, mandrknemo. Neretko upišani i usrani. Posmatrano sa neba, između groba doktora nauka i turskog kamiondžije nema neke razlike: mrlja jedan, mrlja drugi. Jedinu razliku čini samo jedna istina: da li si živeo i umro kao uplašeni glodar, ili si se nasmejao smrti u lice. Probuditi se mamuran u krevetu nepoznate punačke sredovečne konobarice – neuporedivo dostojanstvenija opcija nego štekati kintu sebi za spomenika na kome će pisati “Dr.dipl.ing. Isidor Hadži-Komazec”... Biti prevaren pićem i nije tako loše.
Kaže se za nekog ko nema dovoljno iskustva, a voli da se dokazuje.
- Komšo, daj trinesticu okasti, popravljam dajca. - E bre budalo, treba ti viljuškasti ključ. - Ma ćuti, ja s' takvima kao ti kitim muda, ja sam još sedamdes osme, dok sam radio u Rusiji popravljao kamaza, dok mi je poluraspala Moldavka sisala bobana, daj alat da vidiš šta je pravi majstor.
Još jedna nova i trendi reč u srpskom jeziku. Zloupotrebljena do maksimuma. Studio bi trebalo biti radno mesto nekog umetnika. To mu je bar osnovna forma, a to što smo eksperti da sve izdegeničimo dalo mu je sasvim drugu notu. Hoću reći, svi smo u svom poslu umetnici, nemamo konkurenciju, a i ako je imamo, to su levati i botine koji nam nisu ni do kolena. Ja držim studiJo, eeej bre!
-Šta ima buraz? Kako je bilo na godišnici mature? Kaže mi snajka da si išao sinoć. -Isto kao i pre deset godina. Samo su muški ćelaviji, a ribe deblje, he-he. -Pa šta kažu? Šta rade? -Brate, sve umetnici svog zanata. Debela Mira drži u Beču studio za šišanje kerova, Caca ima studio za depilaciju, eeej bre, studio za čupanje uraslih dlaka! -HAHAHA! A muški? -Štreber Ćosa je ponosni vlasnik studija za popravku računara, a ziljavi Pele ima studio za obradu svinskog mesa. Pa majku mu staru, reci ''klanica i mesara'' šta se stidiš! -Jebiga buraz, možda su te poslove podigli na viši nivo? -Kako da ne! -A šta si im ti reko čime se baviš? -Ja popizdim i ka'em ''Ja držim *salonza igre na sreću iatelje* za karanje moldavki'' Jebo vas studio da vas jebo studio! -A oni? -Tajac brate, a ja na vrata laganica, lajka bos!
