Male specifičnosti gore navedenih starocrnogorskih izraza u odnosu na njihovo današnje korišćenje mogu prilično promijeniti smisao rečenica u kojima su upotrijebljene. Naime, izraz "dobar" se nekada koristio samo za dobrog junaka, onog koji "brani sebe od drugoga", hrabrog i vještog u borbi. Ukoliko se za nekoga željelo reći da je dobar čovjek, tj. da "brani drugoga od sebe", koristio se izraz "lijep". A za lijepog čovjeka je nekada bio rezervisan izraz "zgodan" i on je opisivao samo fizički izgled.
Đed: Zgodan je Vukota bogomi, da te udamo za njega, a mala?
Mala: A đe zgodan, prije nezgodan, mnogo je težak kad popije...
Đed: Lijep je Momčilo čoek, a da te udamo za njega?
Mala: A đe lijep, viđi mu uši ka dva zvona...
Đed: Dobar je Radoje, dobar, a da te za njega udamo?
Mala: A đe dobar, đede, veće džukele od njega nijesam viđela, juče mi je izmaka stolicu u kafić, sve sam zvijezde prebrojala...
Đed: E ko će ga tebi ugoditi, ka da ne pričamo istijem jezikom.
Reč koja perfektno uleće pre svake druge uvredljive reči kojom ćeš nekoga častiti, čime mu daješ do znanja da ima tačno sve osobine onoga čime si ga častio i da uopšte nije ništa poseban čak ni u tom, negativnom smislu. Naravno, menja se u obična, ako ga častiš nekim izrazom ženskog roda.
- Ej Đole, a šta ti ono postaješ posle faksa?
- Arheolog.
- Ekstra matori. Ladno ćeš ceo život da gledaš pičke i još ti dolaze na noge i plaćaju da ih gledaš.
- Kak'e pičke bre?
- Pa ono arheolog, pregledaš im ribice. Samo sednu na onu pornićarsku stolicu, rašire noge, a ti čeprkaš po mačkici do mile volje.
- To je ginekolog brate. Arheolog kopa tražeći ruševine starih civilizacija.
- Au matori bio si mi idol kada sam mislio da si našao najjači faks na svetu, a ti si jedna obična budala. Mesto da gledaš u pičke, ti gledaš u zemlju.
Večiti klinac. Čova koji sa svojih četrdeset nije uznapredovao od tinejdžerskog doba, a i u njemu je kaskao za generacijom. On priča priče. On prži ljude.
-Sećam se u srednjoj, ja uzmem stolicu, pa je guram kao da sam u supermarketu. I onda od nekog sveska, od nekog olovka, to mi je kao bio majonez, senf...
-E moj prika, koja si ti budala.
-Dođem ja juče, na posao, kada dali nam nekog maloumnog. Ja čim sam video kako stoji stvar, priđem njemu onako ozbiljno, pa kažem da je rekao gazda da mu preveze devet metara bunara. On mukica išao, pa tražio kombi. Gazda se frapirao. E posle sam mu isto radio i za četiri džaka morske pene.
Rečenica koju izgovoriš kada gledaš onu kanadsku skrivenu kameru u kojoj šta god uradili ljudima oni će se samo nasmejati i produžiti dalje svojim putem kao da su potpuno ludi. Pretpostavljam da im je život toliko dobar i srećan da verovatno pomisle u sebi ,, Hahahaha upravo me ovaj potpuno nepoznati čovek poprskao tečnošću koja miriše na fekalije i smeje mi se u facu, ako je njemu smešno onda je i meni".
Malopre sam gledao tu skrivenu kameru, Just for laughs mislim da se zove, probaću da je što kraće opišem pa procenite ko je lud, mi ili oni.
Lik sedi u kafiću u tržnom centru, pored njega prolaze ljudi sa kesama i torbama, a ispred njega stoji 4-5 čaša tobože ispijenog piva. On glumi da je pijan i drži strelice za pikado bez igle na vrhu i kada neko prođe pored njega, on baci strelicu na njega i pretvara se da gadja metu koja stoji iza leđa prolaznika. E sad, on baca strelice na ljude, gadja ih u glavu, a nekim čupavijima se čak zaplete strelica u kosu. A oni ništa!!! Samo mu se nasmeju, vrate mu strelicu i prođu dalje!
300% sam siguran da bi ovde neko dohvatio stolicu i razbio mu njušku pijanu.
To vam je stara rasklimana stolica koja ukoliko sedite na njoj nece vam dozvoliti ni najmanje mrdanje a da se ne cuje skipljenje koje dosta podseca na prdez. Osoba koja sedi na njoj duze od 5 minuta pocinje da poprima oblik krivice zbog tog ruznog zvuka.
Cesto "krivac" pokusava da objasni taj zvuk,tj da kaze da "mu je veoma simpaticna ova stolica i da jako interesantno skripi " . Naravno ukoliko je gazda te stolice neki saljivdzija pravice se lud i reci ce da je ta stolica skorz ok i da se gost ne vadi svojim ne snosljivim prdezima.
Gazda : Sedi bre Pero, da nema Bozica ne bi' te vid'o nikad!
Gost : (seda na prdez stolicu ) HEheh ,pa nema me, radim po ceo dan ,skiiii ,prrrrrr
Gazda : ahhahahaha(heheh sad si moj ) vidim ja Pero ti si se bas opustio, ko kod svoje kuce a ( udrara ga lagano laktom i namiguje mu).
Gost : Hehe ,volim ja da dodjem kod tebe skiiii,prrrr heheheh bas interesantna stolica !
Gazda hahahhaha da da stolica ,jos sad ces da mi kazes da stolica prdi a ne ti hahahaha
Gost :( Zemljo otvori se ) ...
Situacija kad nekoj osobi ukazuješ na njen problem ili nedostatak, koji ta osoba ne vidi, pa na kraju taj problem opet moraš riješiti ti.
Drugim riječima, osoba koja ima kečap na bradi, nikad ga ne može obrisati sama.
Inače, u američkih filmovima ovo je kliše koji se koristi kao uvod u skori fizički kontakt dvije osobe suprotnog pola.
- Američki film -
"Dragi imaš kečapa na bradi."
"Mghmglb... Ovdje?"
"Ne, ne, dozvoli meni. Hihihi..."
* Kružnim pokretima, ona mu crvenom salvetom nježno briše bradu. On odmiče stolicu i lagano je privija k sebi. Usne im se spajaju. Muzika sa saksofona tiho ulazi u kuhinju, dižući se u krešendo, dok on lijevom rukom razgrće tanjire i povaljuje je na stolu.
_______________________________________
- Moja kuhinja -
"Dragi, imaš kečapa na bradi."
"Mghmglb... Ovdje?"
"Ne, ne, na drugoj strani."
Bris, trlj
"Nemoj rukavom, imaš salvetu."
"Mhmgplbmljac... Bolje?"
"Ne, malo niže dragi, to ti je nos."
"Mljacglab... A sad?"
"O jebem te smotana, daj 'vamo tu krpu."
Nekada ponos i dika nase zemlje, koja su, neretko jos pre naseg rodjenja, zaposljavala desetine ili stotine radnika, kada je sve vrvilo od ljudi i vozila koja su non-stop pristizala, dok je samo funkcionisanje preduzeca bilo tajna, jer se sve odvijalo iza zatvorene kapije koju su pomno motrili strogi cuvari iz svoje strazare. Danas kada vam neko kaze da je ta firma zaista nekada funkcionisala, tesko je u to poverovati, ali to je susta istina.
Medjutim, decenijama kasnije, vec u vreme u koje nase secanje doseze, kako se raspadala drzava raspadala se i firma. Kamioni i autobusi koji su nekada bili uvozeni u prostorije preduzeca na generalku, sada su sve cesce parkirani na poljancetu tu u blizini, gde su na brzinu vrsene i osnovne popravke, a glavni majstor je sve cesce dolazio da mu, ako imate, pozajmite srafciger, cekic ili burgiju. Nekada mrki strazar je sve cesce izbivao iz svoje kabine i svracao na kafu po komsiluku, jer vise nije mogao da trpi zuljanje soferskog sedista koje prinudno mora da koristi posto su njegovu stolicu, gle ironije, ukrali. Broj radnika je drasticno smanjen, od desetina sveo se na desetak, a i pristup je time postao otvoren, ako je neko zaludan pa zeli da vidi kako funkcionise firma pred bankrotom. Vremenom se stvaraju anegdote, koje su nazalost cesto istinite, o tome kako su radnici poceli da maznjavaju i ono malo inventara sto je preostalo, pa skidaju i nose kuci cak i prekidace i brave. Da bi se tome stalo na put, nocu su poceli da stavljaju katanac na vrata, ali avaj, spretni ljudi su se snasli i odneli vrata sa sve katancem. Tako da, kada je dosla vest da se preduzece konacno zatvara, niko nije bio iznenadjen, najmanje radnici koji su davno i prestali da dolaze jer niti su primali platu, niti je sta ostalo da se odnese. Obicno se za zatvorena preduzeca kaze da su ih zakatancili, ali ovde to nije bio slucaj, jer su shvatili da jednostavno nema svrhe. Strazar je po navici jos neko vreme obilazio svoju staru rutu, ali je vremenom i on prestao da svraca jer je shvatio da tu vise nema sta da trazi.
Danas je ostala samo ruina koja podseca da je tu nekad bilo transportno preduzece '9. oktobar'. Prvi put u zivotu ulazim u tu zgradu, prolazeci pored strazare iz koje je nepoznati prakticar zdipio cak i sofersko sediste. Kroz veliki ulaz kroz koji su svojevremeno ulazili kamioni i autobusi, dolazi se ravno do velike hale za popravke, na sta sada upucuje samo kanal zatrpan krsem. Odatle hodnikom stizem do kantine, iz koje su stolovi i stolice naravno odavno nestali, ali je na moje cudjenje tu jos uvek zastakljeni frizider ispred koga su radnici cekali na red za hranu. Na spratu se najpre pruza pogled odozgo na veliku halu, sa mesta koje je verovatno bilo obezbedjeno ogradom u vreme kada je to jos uvek bilo potrebno. Sa desne strane hodnika WC, u kome je samo polomljena solja svedok nekadasnje namene te prostorije, a zatim se dolazi do kancelarije u kojoj cami pokvarena fotokopirka, verovatno van svake pomoci jer bi je neko dosada vec odneo, i trosni kancelarijski sto bez fioka. I u toj prostoriji se nalazi kljucni dokaz da su price o proslom vremenu istinite, jer okacene na zidu stoje prasnjave slike nekadasnje slave: kamioni savrseno parkirani jedan do drugog, ganc novi i sveze ofarbani, slika spoljne fasade zgrade u kojoj se jedva nazire sadasnji izgled iste, i na kraju zajednicka slika kolektiva, ljudi na broju oko stotinu, mehanicari, direktori, cistacice, i naravno strazari; neke prepoznajem neke ne, neki su davno mrtvi neki su otisli ko zna gde, a na slici svi mladi, nasmejani, puni vere u bolje sutra. Te slike izgleda jedine nikom nisu trebale i ostaju tu da svedoce o nekom drugom vremenu. Davno proslom.
Teme za teranje smrača, idiota, budala i ostalih nepoželnih ljudi. Sistem je prost, izabere se neka tema koja dotičnoj osobi apsolutno ne odgovora i forsira se sve dok osoba ne napravi željenu reakciju.
Maja: Ej ćao, šta si radio na kolokvijumu?
Ja:Pao.
Maja: Uh bezveze, nisam te videla danas na vežbama kod Mileta!
Ja: Ma kako nisi, pa jel si videla kad sam izašao u wc..
Maja: E da..
Ja:.. morao sam da izadjem da izduvam nos, bila neka razvlakuša od sline, nije ona čvrsta i tvrda pa možeš lepo da je iskopaš, neko ona ljigava što se zalepi onako na prste, pa neće se skine, pokušaš da je obrišeš o stolicu a ona se onako razvlači..
Maja: Jao eno mi je drugarica, izvini moram da idem.
Česta fraza organizatora narodnih veselja u potrazi za čuvenim estradnim umetnikom, Ramadanovskim.
- Alo, bre, 'di Džej?
- Molim?
- Gdi je Džej nestao, bem ga malečkog? Sad treba da nastupi, i to da požuri dok ovi pijani majmuni nisu sve polomili i poklali se srčom! A i pevaljka je u opasnosti! Kol'ko sam ja obavešten, sa trojicom istovremeno mož' da izdrži, vid'o ja na filmu, hehe. Ali ovde ih ima više takvih.
- Eve me, šta se dereš!
- Gdi si?
- Eve me, ćorav li si?
- Aaaaa! E, sledeći put ustani kad te pozovem!
- Pa stojim, bre, Sale, koji ti je?!
- Aha. E, onda sledeći put kad te zovem, stani na stolicu, da te vidim ‘di si, ščuo!!!
Osećaj krajnje sramote. Najbolji opis transfera blama. Od ovoga ne mož' gore, "Zemljo, otvori se" je lajt varijanta u odnosu na ovo.
To je osećaj kada vas obuzme takav stid, zbog sopstvenog ili tuđeg postupka, da krv više ne može da vam boji lice, već se spušta ka genitalijama, u čijem predelu počinjete da osećate toplinu i peckanje.
- Joooj, brate, šta mi se dogodilo juče... Nećeš verovati...
- Šta, jeb'o te? Pričaj?
- Poslao me deda u apoteku da mu kupim ricinusovo ulje. Star čovek, jebi ga, ima opstipaciju i te pičke materine...
Ulazim u apoteku - nigde nikoga. Kažem ja:
'Dobar dan, tak'a i tak'a stvar, treba mi to i to.',
kaže apotekar:
'Nema problema.' i ode da donese.
Čim se on okrenuo, ulazi Milica. Potpuno upicanjena, kratka suknja, štikle, izbacila sise, ma, da se smrzneš. Ja već počeo da crvenim, onako u treši i nekoj flekavoj majici od pre sto godina, na kojoj je nikad oprana fleka od kevine sarme. Mi tu:
'Ćao - ćao.', 'Gde si?', 'Kako si?', ovo-ono,
kad, vraća ti se apotekar i kaže:
'Evo gospodine, uzmite jednu supenu kašiku ulja, obavezno na prazan stomak. Ako dugo niste imali stolicu, u tom slučaju se stvorio čep koji je potrebno razbiti, pa tada uzmite dve supene kašike i obavezno se nalijte vodom nakon toga.'
- Neeeeeee seeeeri??!
- Da, brate... Milica je samo stresla ramenima. Nisam imao snage da objašnjavam da nije za mene, samo sam se okrenuo i izašao... Šta "Zemljo, progutaj me" i te fore, muda su mi se, bre, zacrvenela!!!
- Verujem da jesu, matori... Moja su se sad zacrvenela kad si mi isprič'o...
