Film za koji su nam pričali da neizostavno moramo pogledati. Ruski klasik u domenu filma, čiji kvalitet je nesporan ali teško objašnjiv običnom smrtniku. Film koji jebe na toliko nivoa i u toliko pravaca da više uopšte ne jebe nego je postao izrazito kulturan. Odlična tema za razgovor u društvu u kojem ga niko nije gledao pa ne može da uzvikne čuvenu repliku "Car je go" u srpskoj verziji - "To je golo govno od filma".
- Sine, "Rat za vatru" ti je kultni film, to mora da se gleda. Govori o razvoju socijalne misli kod pračoveka i počecima društvenih raslojavanja i pri tome koristi odličnu ideju autora da glumci ne govore tokom celog filma kao metaforu potrebe neverbalnog izražavanja i postizanja ciljeva bez nesavršenih sredstava kao što je govor...
- Je l` to onaj kad Helboj kreše stjuardesu iz Komandosa zguza, a oboje štrokavi od pepela?
Tekst koji bi svaki moderan čovjek trebalo da ima kod sebe. U dobu depresija, razočarenja, nervoza, neuroza, stresova i tako dalje, čovjeku često prilazi, u prvi slučajevima stidljivo, a kasnije sve smjelije, misao o tome kako bi sve bilo bolje kada njega ne bi bilo. Međutim, otići tako naprasno, nestati sa lica zemlje, bez poslednje riječi, bez završnog čina, malko je neukusno. Zato treba imati, za takve slučajeve, unaprijed pripremljen govor poslednjeg časa. Sročite tako, u jednom takvom inspirativnom trenutku, par rečenica, opišite razlog, kažite svojima da ne tuguju, pozdravite tu i tamo po nekog, poručite NJOJ da ona nije kriva; onda sve to uentostručite, pa pohranite u onaj maleni džep na farmerkama koji se nalazi unutar klasičnog džepa. Pošto ne znam koja mu je druga funkcija, kapiram da je baš tome namijenjen. Mislim, taj džep ni majka ne provjerava prije nego ubaci odjeću u mašinu za veš. I eto, pismo je u džepu, život je opet kučka, dobavio si revolver/cijanid/konopac, uvjerio sebe da ovako dalje ne može, i učinio svijetu uslugu.
:
Pišem sve bez uvoda jer ne znam kako da kočnem. Pišem brzo jer se plašim da stanem. Plašim se sledećeg čina, ali sam siguran u njegovu postojanost. Majko, oče... Ne pitajte se ko je kriv, ne pitajte se gdje ste pogriješili. Lakše mi je sad, budite uvjereni. Budite spokojni. Sve je jednostavno, ovaj svijet nije bio moj. Mrzio sam ovaj vazduh, ove ljude, ovo sve. Previše sam se pitao 'čemu sve to?'. Pet dana nedeljno posla, dva dana odmora. Za šta? Nizašta. Bez ljubavi, bez druga. Svi srećni ljudi, nadaju se nečemu u životu, čekaju nešto, bore se... Žašto, pobogu. Svima na kraju dogori svijeća, i samo izmučeni i pregaženi ispustimo i poslednju ratu duše koja nam je ostala. Previše uzaludnosti je u svijetu, šta god da uradim, nebitan sam. Previše je laži, previše ćutanja i podvijanja repova. Umoran sam. Umoran od toga da budem umoran. Vi ste mi dali sve što ste mogli, sve što ste ikad imali. Znam, i žao mi je. To je sve što imam da vam kažem. Ne tugujte za mnom. Ja sam već na nekom boljem mjestu. Ako ona dođe, kažite joj da sam je volio... Da sam pamtio svaki dan proveden sa njom, da je, uz vas, bila jedna od rijetkih djelova mog života vrijednih pomena. Još joj kažite da ne plače, da je ovako najbolje, da mi je sada lakše, i da joj želim sve najbolje u životu. Da zaboravi na mene što prije. Nije nam svima bilo mjesto pod ovim Suncem. Ovo je moja volja i moja sudbina. A sada do viđenja, na nekom boljem mjestu.
Vaš sin,
.
Kažemo nekome ko se otvorio k'o vrata od poljskog zahoda, tj. ko previše priča.
Frizerke su poznate po tome da vole da ispituju svoje mušterije dok obavljaju svoj posao, te često i od onoga ko je povučen naprave pričalicu.
Već pri samom ulasku u radnju dočeka te jedna od radnica. Obično ima neku da-Bog-sačuva frizuru, šiške k'o da su tupim nožem isječene, boja iznijansirana, pravi kolorit na glavi. Em što se prepustiš takvoj osobi da te šiša, em iz tebe izvlači informacije k'o dobitnu kombinaciju na lotu. Sazna sve o tebi, počev od mjesta prebivališta pa sve do vremena kad si zadnji put podrign'o. Ne preostaje ti ništa drugo nego da se opustiš i pokreneš konverzaciju s dotičnom. Ko zna, možda ćeš je nekada povaliti, a možda i dobiješ neki popust.
:Smarač već duže drži govor:
- Daj, Sake, koji ti je kurac, ne može niko da dođe do riječi od tebe?! Jes to kod frizerke bio?
- Jeboga ti, nisam dvije riječi progovorio kako treba. Šta se odma' pjenite?!
- Ma bježi, k'o da si iz ciganske torbe jeo, ubi nas pričom o eskimskim metodama pecanja ribe. Idi jebi šta!
Nekada - stara turska mera za težinu/masu, iz doba pre kilograma, grama...
Danas - mera za "težinu" predsednikovog obraćanja, odnosno govora. Preciznije, koliko taj govor sadrži drame.
U dram se računa svaki primer drame i dramoseranja koji u toku govora iskoči po principu jedan dram po primeru. Tako da dram obuhvata: samu temu govora, teme koje nemaju veze sa naslovnim obraćanjem, ali ih on ubaci, ispadanje jezika u toku govora, nameštanje naočara, dramske pauze, lupanje u čelo, čupanje kose, hvatanje za glavu, gestikulacija na nivou Adolfa, samohvaljenje pričama na nivou lovačkih i ribolovačkih itd.Na kraju se samo sabere broj dramova i to je težina obraćanja. Međutim, sami dramovi različito deluju na individualnom nivou kod gledalaca, pa se mogu ti gledaoci svrstati u tri kategorije.
I kategorija - iskreno oduševljeni, jedva čekaju novo obraćanje. Oni posmatraju sam govor gotovo bez treptanja i otvorenih usta, a fizički se manifestuje uzbuđenjem u gaćama i ispuštanjem sluzave tečnosti u iste (tip tečnosti zavisi od pola) često i bez da im je ruka u gaćama radi bludnih samoradnji. Nije iznenađujuće, jer i on odaje utisak osobe koja drka na svoj odraz u ogledalu, a sumnja se da i on sam naknadno gleda snimak svojih govora iz tog razloga.
II kategorija - najteža za definisanje, a jedino im je zajedničko da ne podnose njegove govore i dramove. Uglavnom to smatraju jebanjem u mozak, pa se osećaju mentalno trudnim od njega i zato dobijaju fizički osećaj mučnine. Iz navedenog se jasno vidi da dijapazon negativnih reakcija ide od nagona za povraćanjem do želje da se razbije TV jer je on stalno tamo.
III kategorija - U suštini ista kao i prva kategorija, s tim da su ovde u pitanju osobe starije od 65 i koje su Slobinu sliku u dnevnoj zamenile Njegovom. A pre toga Titovu Slobinom. Ovde nema seksualne manifestacije jer su mahom izgubili polne karakteristike i može se reći da su svi istog pola. Oni to fanatično gledaju, glasno komentarišu i svađaju se sa TV-om, psuju koje im on kaže da mrze itd. Često bi se i vlastite dece i unuka odrekli ako pokažu manjak ljubavi prema Njemu.
Iz svega navedenog se vidi da dramovi izazivaju različita osećanja, te je nemoguće reći da li je veliki broj dramova dobar ili loš, već ćemo ih samo konstatovati. Ali bi bilo lepo kad bi uveli bar upozorenje na broj istih, kao i starosnu granicu što su za određene programe.
SLEDEĆE:
Redovno dnevno vanredno obraćanje predsednika
UPOZORENJE:
OVAJ PROGRAM SE NE PREPORUČUJE OSOBAMA KOJE NE MOGU DA PODNESU NAJMANJE 100 DRAMOVA NA 10 MINUTA
To je to. Sve za šta smo se trudili je skoro završeno. San se ostvario.
Veliki trud i želja su se isplatili na kraju. Sve ide po planu i trebalo bi da ispadne bolje od očekivanog. Treba samo da cepamo dalje i da ne posustajemo.
○ Nego sine... kako na faksu?
○ Ćale, mogu ti reć' da sam na pravom putu!
○ Hm! Nisam ni sumnjao u tebe! Ti si na ćalca, a ne kao ova lenština od tvog brata, što ponavlja razred u srednjoj i sramoti, kako mene tako i porodicu!
○ A šta ćeš, on je na kevu izgleda...
○ Ne govor' tako! :smeh:
Sarajlija je rijec koja oznacava dva pojma.Sarajlije su ljudi koji zive u Sarajevu i oni koji su se rodili u Sarajevu.Problem je sto vecina Sarajlija koji su se u Sarajevu rodili u njemu ne zive a oni koji su se rodili hiljadu kilometara od njega zive sada u njemu.Oni koji su se rodili u njemu svugdje to ponosno isticu osim u samom Sarajevu jer ako u Sarajevu kazete da ste u njemu rodjeni nikada necete dobiti posao,upisati dijete na fakultet ili u skolu,poloziti vozaki ispit jer vam ona druga vrsta Sarajlija to uzima kao veliki problem.Opet i ove druge Sarajlije u Sarajevu ne spominju svoje mjesto rodjenja da ne bi prizvali nevolje pa se i vratili(ne daj Boze!!!) u rodna mjesta dok svugdje van Sarajeva ponosno isticu kako su Sarajlije (pogotovo u rodnim vukojebinama).
Sarajlija se sluzi posebnim jezikom-satrom ili slengom koji je specifican po tome da se maksimalno gube suglasnici a isticu
samoglasnici( S'a e=Sta je?)tako da postoji realna opasnost da se knjizevni govor u Sarajevu jednog dana pretvori iskljucivo u samoglasnike.Satrovackim govore sarajlije koje su htjele pokazati "papcima"ko je prava raja : Dragan Marinkovic Maca,Dr Nele Karajlic,Branko Djuric Djuro,Kemal Monteno a opet postoje sarajlije koje se nikada u zivotu nisu koristile satrom : Zdravko Colic,Dino Merlin,Goran Bregovic i drugi.
Elvis J.Kurtovich je svojevremeno izjavio da sarajlija ima svugdje u svijetu,cak i u Sarajevu.
Umreti. Rastaviti se sa životom. Slabije značenje je: umoriti se.
(lokalizam)
- Daklem, dizam ovuj čašu zbog radi zdravje na ovoj devojče. Ete, sd vu slavimo prvi rođendan, a ega dočekamo da gu udamo, pa i da tad igramo ko i sad...
Rezignirani gost kome se ne sluša govor kuma, nego bi radije prešo na večeru:
- Milutine, pa toj će bude za trijes godine, mi će pocrcamo do tad.
Veoma sofisticirana reč koja se, njenim izgovaranjem stvaraju problemi i donose spontane neočekivane odluke u ponašanju. Autor i uzgajivač negovane tradicije: Radovan.
'Dragi posetioci sa naše desne strane možete videti jedno prelepo selo, Rumenka koje...'
(vozač skreće sa obeleženog puta i srlja preko nekog makadama, odakle je i došao. Usput, vrišti kao devojčica.)
_______________________________________________________________________
'Dobar dan teta Milena, evo vam 20 dinara za jednog Rumenka.'
(prodavačica pogledom isprati dečakov govor, daje mu traženi objekat, vraća mu pare i doplaćuje celokupnim dnevnim profitom.)
Prvi Vukajlijaš, original 100 %. Želeo da sakupi tadašnji sleng, srpsku šaljivu misao i definicije, te je krenuo da premrežava Srbiju.
Napori su se višestruko isplatili. Naleteo je na neke tvrde forumaše, neki Filip beše najjači među njima. Imao je izobilje materijala i o drugim temama (nacionalne, rodoljubive,seoski seks etc...) . S vremena na vreme smarao je Vuka toliko da su Vukove moderatorske moći bile na ozbiljnom iskušenju. Prvo mu je rekao: „Daj, Filipe ne smaraj!“ što Filip nije mogao dobro da razume, jer nije mogao da protumači govor tela Vuka Karadžića i davao mu je sve više i više, dok u jednom trenutku Vuk nije povikao:“Ne guslaj više, kad te molim, inače ću da te banujem“.
Vuk je bio lepo vaspitan čovek i nije želeo sukob sa Filipom, ali je želeo da završi posao po svome. Mnoge Filipove definicije su završile na groblju definicija i bile precrtane crvenom bojom-uz ocene“nije definicija“ i „nekvalitetno“.
Publika je kasnije odreagovala kako je i bilo logično. Obožavala je Kraljevića Marka, rodonačelnika jedne borbene i pravdoljubive familije, danas poznatije kao Noris, a kad su jednom i te definicije o KM završile na groblju narod je primetio i one „crvene“ i tražio da i one ugledaju svetlo dana. Tako je nastala zbirka „Crven ban“.
Deda za babu, baba za dedu, deda za repu, baba za repu-uterati je ne mogu...
(stvarno ne znam ko je ovo prvi rekao-viševekovni c-p)
To je u Beogradu sve do samog kraja 20. veka bio jedini naziv za jelo od mlevenog mesa u obliku prsta. Beograđani su jelo i naziv u drugoj polovini 20. veka preneli i na Jadran odakle je obišlo ceo svet, a u Beograd su jelo i naziv doneli stanovnici južne Srbije u 19. veku, gde su se ćevapčići etablirali kao svakodnevna zakuska uz piće u društvu.
Ukusom (sastavom, pogotovo po nestavljanju jaja) i dužinom se razlikuju od sličnog bosanskog jela.
Beogradski ćevapčići (neki Beograđani kažu i ć(e)vapćići, kao kućići pored kučići) ne jedu se u lepenji, već naručuju kao porcije (= 10 ćevapčića) a zatim služe na sopstvenom tanjiru ili na poslužavniku sa lukom na sredini stola i jedu viljuškom i nožem opet na sopstvenom tanjiru. Prevashodno je reč o kafanskom jelu, dok se ćevapi u Bosni svakodnevno mese i po kućama.
Posebni lokali za ćevapčiće i ćevape nisu postojali do 90-ih godina, kada su ih, najčešće kao kioske, otvorile izbeglice iz BiH. Neumerene reklame "banjalučki ćevap" isl. unele su u beogradski govor i reč ćevap, koja je do tada korišćena samo za imiticaju bosanskog govora i bosnanskih prilika.
Beogradski ćevapčić je najčešće tanak kao vitak prst i dugačak oko 10-12 cm. Tipičan starogradski ćevapčić je garav i elastičan.
