Početak rečenice koji ukazuje na potpuno odsustvo objektivnosti i racia kad je u pitanju potomstvo ponosnih roditelja. (najbolje, nalepše, pametnije od svih onih drugih slinavaca)
- Nije što je moj, ali ovaj moj mali je stvarno mnogo dobar i pametan. On sam sebi podgreje rucak, isprži jaje, napravi sendvič... ne ceka da mu ja sve uradim... par puta je čak i bacio smeće, zlato mamino (ponositi osmeh). Nije k'o neka deca, da sve čeka na gotovo... A ima i simpatiju (hihihi) - Jao baš je zlatan, a koliko ima godina? - Pa evo sad ce 33 da napuni uskoro..
- Oćemosutrakonačnoićiukafanu? - Šta si ti sad rekao, razumeo sam samo kafana?! - Nikadmenerazumejuštajesvima? - Au tebra ti kako pričaš možeš lagano dve pesme u isto vreme da pevaš.
Komentar starijih na najlepši deo života koji su imali. Obično se odnosi na sredinu i kraj osamdesetih godina kada se imalo puno novca i trošilo na sve i svašta...
I kažeš da je tada bilo dobro? Čuj dobro, ODLIČNO! Tih osamdesetih je bilo vreme kada je i Bog i vrag pomagao. Crveni pasoš, možeš de oćeš, plata 2 000 maraka, letovanja, zimovanja, šopinzi, zimnica i polutke preko firme...
Uvek aktuelna tema. Možete sa bilo kim, bilo kada, bilo gde započeti priču od vremenu. Obično se to dešava kada se osobe ne poznaju dovoljno, kada nemaju zajedničkih tema za priču ili kada je situacija neprijatna pa se jedino razgovor o vremenu tada čini prikladnim. Nakon ovog "vremenskog razgovora" obično sledi pauza tokom koje razmišljaju šta sledeće reći, ako im ništa ne padne na pamet, jedno od njih će sigurno kazati: "Pa dobro... Vidimo se, ćao!", a u sebi će razmišljati koji ga je đavo uopšte terao da stane i popriča sa tom osobom.
- Hej! - Ej, ćao. - Šta se radi? - Evo ništa, šta ima novo kod tebe? - Ništa. (Mrtva tišina) - Za'ladnelo jebote! - Jes, vala, a juče bilo dva'es' stepeni! - Kako se sjebalo ovo vreme. - Ma jeste, svake godine sve gore! - Ne znaš kako da se obučeš. Kad izađeš iz kuće natrontaš se jer je ladno, a posle prokuvaš! - Ma da. (Mrtva tišina) - Žurim nešto. - E i ja, matori, aj pa se vidimo nekad! - Obavezno! Čućemo se. (U sebi: "Malo sutra ću te zvati, odavno sam obrisao broj.") - Važi, ćao! (U sebi: "Nadam se da nema moj broj!")
Kukanje za nepromenljivom prošlošću, očajni vapaj ljudskog bića koji obeležava trenutak u kome shvatiš da je moglo biti mnogo dugačije da si, kad je to bilo moguće, bio malo manji kreten. Situacija u kojoj se kiselo osmehneš, svestan da si za svoje idiotske postupke kriv samo ti i niko više, te ovoga puta ne dozvoljavaš sebi da razloge neuspeha tražiš u nečemu drugom, kao što si to do sad radio, počevši od prvog odlaska u igraonu kad si psovao tastaturu jer su te urokali posle jedva celog minuta na kanteru, ne želeći da se pomiriš sa sopstvenim neznanjem.
Tako pomisliš da je ipak trebalo da poslušaš matorce, odeš u Kamenicu da učiš za pandura, imaš posle srednje siguran posao i da ti cvile jaja, a ne da zapinješ oko odlaska na Akademiju likovnih umetnosti jer lepo crtaš, posle čega čekaš aktuelnog profu da ode u penziju, kako bi sutradan gubio živce oko dvadeset i kusur idiota koji nisu poneli blok peticu. Tako isto shvatiš da je prema bivšoj curi trebalo da budeš malo drugačiji. Malo manje ljubomorno pseto i tvrdoglavi konj koji je bio u tripu da će po svaku cenu promeniti njene navike koje ti nisu bile po volji, umesto da zažmuriš i budeš zadovoljan jer je imaš. Shvatiš onog trenutka kad je vidiš sa drugim, nakon čega ti tokom prijateljskog razgovora kaže da joj pruža ono što ti nisi.
Sve bi to promenio da možeš vratiti vreme, ali kurac, jer čarobnjaci koji će te poslati u prošlost pomoću prepeličinog jajeta ne postoje.
Sediš, cirkaš pivo, vadiš poslednju pljugu iz pakle i misliš da ćeš ubuduće o svojim postupcima par puta da razmisliš pre nego što napraviš potez. Bar se nadaš...
Najprikladniji (ali i najokrutniji) odgovor koji bi ortak ortaku mogao da kaže kada mu ovaj prizna da je još nevin. Što su ortaci stariji to je saučešće dublje i iskrenije.
Vremenski period u kome se dogodi sve što treba videti na jednoj utakmici.
Posle 88 minuta dosadne igre na sredini terena, bez previše šansi i uzbudljivih momenata odeš u toalet i za to kratko vreme (obično je u pitanju mala nužda jer velika može da sačeka) desi se tuča, crveni karton, penal, 2 gola, izgredi navijača, izletanje gole žene na teren. Vraćaš se polu-upišan i vidiš kako se igrači vraćaju u svlačionicu.
U najviše slučajeva, selo u kom imaš neke rodbine i odakle su tvoji roditelji sišli u grad. Iako ideš dva puta godišnje, da pokupiš kajmak ili da pokupiš pare, ti ga i dalje nazivaš ''svojim''. Neko ko ima dede i babe u dva sela, za titulu ''svojeg'' bira ono odakle pokupi veći danak.
