Sportski termin, koji oslikava pristrasno suđenje u korist domaće ekipe.
Neša:”Batice, kako ste prošli protiv Borca.”
Laki:”Brate, razbili smo ih, a izgubili smo sa 2:1. Bilo domaćinsko suđenje, nismo imali promil šanse da pobedimo!”
„Bife "Promil"“
Opis vječitog studenta. Zvanje koje se stiče kada broj godina studiranja bude najmanje tri puta veći od prosječnog boravka na fakultetu.
- Kako ide, legendo? 'Oće li bit' što ove godine?
- A što znam, računam da su bife i čitaonica sigurno moji, a možda uleti i poneki amfiteatar!
Kafanica napravljena u veoma malom prostoru tako da nema baš mnogo mesta ni za stajanje, a o sedenju da i ne govorimo. Bitno je samo da se, u frci, uzme doza na vreme kako se terapija ne bi prekidala.
- Brate, koji je ovo javni WC? Sva vrata zaključana!
- Ej, a gle u zadnjoj kabini frajer ima bife i flašu vinjaka!
- Opaaaa! Daj dva dupla majstore, pišaćemo napolju!
Ljudi opuštenog kaiša. Oni sa viškom laksativa. Ne svojom voljom, nikako. Fokus njihovih očiju pada na nedostake, uvek. Rupe su tako uočljive, tako lako ispunljive minusom.
Minus ljudi nisu zli, niti loši. Oni su tu da ukazuju na zlo i loše. Ne menjaju ni jedno ni drugo. Komentatori. Spikeri. Mnjenje.
Sve je novo tako novo, sve je staro tako staro. Ne može im se udovoljiti, ne možeš im se svideti, na njihovu žalost više nego na tvoju. Da su na filmu, bili bi samotnjaci sa konzervom sardine i pivom na kraju dana.
Kako se nositi sa njima? Odustati. Oni nikad ne gube, niti pobedjuju. Naš svet njihovo je čistilište, limbo, oni su tu da daju minus, da loše proglase lošim i da dobrom nadju promil kvarnog. Zašto? Zato jer tako treba.
Skepsa.
reč kojom proveravamo nivo alkoholisanosti
ja u sebi: otoringolaringolog... dobro je može jos koji lav...
posle par piva
- otoringovalingolog... može jos, tek jedan promil...
- otovavovo...
jbg. dalje se ne sećam...
Smer delovanja gravitacije direktno zavisi od kolicine alkohola u krvi.
Kao sto znamo, gravitacija tela privlaci ka centru mase, sto je, na Zemlji ka dole. Ali...
Gravitacija + koji promil alkohola i vec vas vuce malo desno, malo levo
Izađeš van s prijateljima vikendom. Sašiješ se ko majka. Teturaš gore nego zatvorenik nakon grupnog silovanja. Otiđeš u pekaru i uzmeš masni burek da posupa bar 1 promil i zaliješ sve s velikim jogurtom. Nakon po ure stomak počne ispuštati zvukove gore nego iz uklete kuće. Sraćka se nazire i pitanje je hoćeš stić prije nego li budu kaki mudante. Ne vrijedi brzo vozit. Štopat će te pandurija ili ćeš poginut slušajući hit od Tošea Proeskog Krade mi te cesta. Ironično. Sila Boga ne pita. I odeš u javni zahod i misliš se aj bar nije čučavac. Kad ono, daska ispišana, u zahodu ne smrdi nego zaudara. Vidiš da je zahod taman za raširiti ruke ko albatros. Spustiš trenerku i kanaliziraš energiju. I misliš se šta ti je treba da se glupiraš kao nindža ratnik s tim spider walk.
Bar si uspješno osvojio planinu Midoriyamu.
Potez u koji polažeš poslednju nadu da njime možeš nešto promeniti. Šanse nisu velike, možda i ne obećava, ali ostaje ti pravo da se nadaš najboljem, makar još taj jedan trenutak, i da se uhvatiš za ono možda, i ko zna..
Nešto kao kad:
- Fudbaler u 92. minutu šutira na gol sa 40 metara;
- ne spremiš ispit ali ipak odeš na njega jer je na zaokruživanje;
- Iračanin zatraži azil od Srbije;
- zlatna ribica iscenira svoju smrt kako bi je bacili u wc šolju, svesna da iskakanje na tepih ne ostavlja ni promil šanse.
Neuništivi penzioneri su, u svojoj večitoj borbi za prazno mesto u autobusu GSP-a, pribegli ultimativnim metodama, uz pomoć kojih bi mogli dobiti ključnu prevagu u odnosu na ostali deo populacije - svojim (pra)(čukun) unucima! Kako taktike "Kesa lekova", "Štaka", "Otežano disanje" i sl. nisu dale zadovoljavajuće rezultate, mudre starine su pribegle nedozvoljenim sredstvima i poturile nam svoje unuke (u stvari, praunuke, a često i čukununuke). Naime, ni najprekaljeniji veteran ratova od 1912-1999, ne bi mogao bez suze u očima posmatrati malo, tek prohodalo stvorenje kako se bori za gutljaj vazduha u prepunom autobusu. Kada se nadjete u takoj situaciji, onaj promil čovečnosti koji ostaje u vama posle ulaska u bus vam izričito naređuje da istog trenutka ustanete i ustupite mesto malom čoveku, kako se ne bi ugušio. E, tu nastupa podli pra-čukun-deda-baba, koji se mučki uvaljuje na vaše pravednom borbom osvojeno mesto, uzimajući dete u krilo! Vama ostaje samo da se zagledate kroz prozor, i da stoički po(d)nesete 120kg teškog, zadriglog automehaničara koji vam se naklatio na bubrege.
Jedina moguća odbrana od ove strategije bila bi da vi uzmete dete u krilo, ali to je nemoguće uraditi,a da se ne izgovori najstrašnija od svih strašnih rečenica:
- Hoćeš kod čike u krilo? !!!
(Dalji razvoj situacije je već za neke druge definicije)
Ako postoji bar jedan promil šanse da smo nastali od majmuna, ja bih rekao da smo nastali od Banobo šimpanzi.
Evo i dokaza kroz slike. ( Obavezno pogledati )
Znaju da se odmaraju i planduju kao ljudi. Slika 1 i 2.
Znaju da uživaju u sebi. Slika 3.
Znaju da donose radost drugima. Slika 4.
Naučnici su otkrili i jednu zanimljivost u vezi ove vrste šimpanzi.
Utvrdili su da je to najdruštvenija i najnesebičnija vrsta šimpanzi jer svu hranu koji neki bonobo majmun poseduje on bi delio sa pripadnicima svoje vrste. U dva kaveza su smeštene dve bonobo šimpanze. Jednom je data gomila voća na raspolaganje, a drugom ništa. Šimpanza sa voćem je mogla da bez problema pojede sve sama, ali je samoinicijativno otvorila prvo svoj kavez, zatim kavez svog laboratorijskog sapatnika pa su onda zajedno navalili na ukusno voće.
Lepa priča, nema šta. I vrlo poučna. Sada sigurno znamo od kojih šimpanzi (ni)smo potekli imajući u vidu ponašanje nekih primeraka homosapiensa koji imaju milijarde na svojim računima.
A moglo bi da se od njih kupi puuuuunooooo voća.
