Uvod tugaljive pripovetke u kojoj je glavni motiv čežnja za nestalim.
Tuga, sećanje, grč. Poslednji vapaj ostavljenog da se bar kroz priču priseti izgubljenog. Zapravo, ta njegova priča odjednom naleti, iz vedra neba, a prethodila joj je tenzija ćutanja, neka bolesna tišina.
...
- Znaš, oticali su mu prsti.
- Kome?
- Igoru, mom mužu. I svaki put po ovoj vrućini govorio mi je lepe reči u slučaju da...znaš i sam.
- Razumem. A znaš, njemu su nokti rasli ukrivo.
- Kome?
- Kurcu mome opaaaaa!
Najstariji, najcjenjeniji teniski turnir sa najvećom i najdužom tradicijom (tzv. nezvanično prvenstvo svijeta, jedan od 4 Gren Slema), poznat po tome što se igra na travnatim terenima All England Club-a, jagodama sa šlagom kojima se naslađuje publika i pravilima oblačenja koja nalažu da igrači igraju u bijeloj opremi.
Ovako će vam Vimbldon predstaviti novinari koji prenose ovaj turnir.
U stvarnosti to izgleda ovako: Rasistički turnir (bijeli sport) gdje razmaženi Englezi dolaze da liječe komplekse i usput vide pobjedu nekog od britanskih tenisera (što se nije desilo već nekoliko decenija) a čak su i brdo u blizini nazvali po Timu Henmanu, liku koji je na guzove uspio da prismrdi polufinalu par puta, a inače sa sportske tačke gledišta ubjedljivo najdosadniji turnir jer forsira igrače koji igraju servis-volej igru, tako da prosječan gem traje minut i po, a što se trave tiče poslije trećeg dana ovaj turnir se ne igra na travi već na poljoprivrednom dobru PIK Zemun.
Uporediti užitak gledanja Vimbldona i Rolan Garosa je kao porediti neki ruski amaterski home video sa vrhunskim umjetničkim djelima u režiji Breda Armstronga sa Rokom, Ronom, Dženom i Trejsi.
Ovamo (u prvom slučaju) em je teren očerupan i jadno izgleda, em sama igra kratko traje.
Ova aktivnost je odgovorna za 90 posto misterioznih ožiljaka, modrica, ogrebotina. Dakle, ova naizgled bezazlena ali vrlo ekstremna aktivnost kad se sprovodi u mamurnom stanju ( bio si do pola šest na žurci i ''ustaješ'' ujutru u školu), može da dovede do lakših a bogami i težih telesnih povreda ( zavisi od predmeta koji vas okružuju dok se obuvate ).
Ustaješ, kročiš nogama na pod, hvataš jednu čarapu, nazuvaš, dok naravno balansiraš na onoj drugoj nozi ( tu nastaje problem ). Sledi ono čuveno skakutanje, dok se ne uhvatimo za nešto, ne dođemo do zida ili u krajnjem slučaju ne padnemo.
Polno prenosiva bolest, koja zahvata samo "viši" stalež.
Posleratnu crvenu buržoaziju, svesne pojedince, napredne omladince, upravnike zem. zadruga, predsednike države, vlade, ministre, gradonačelnike, predsednike opština, upravnih odbora....
Bolest traje dok su na vlasti i menja svest obelelih do ne slućenih granica.
Inkubacija je " u roku od odma", od momenta zaraze (dodira sa foteljom), dok traje onoliko, koliko je narod naivan. Da ne kažem, glup. Ili koliko je spreman da ih trpi. Za sada su dozvoljena dva mandata zaredom.
Dijagnostikuje se prvog dana nakon izbora, a manifestuje neopisivom potrebom da se pokrade ono što je preostalo iza predhodnika.
U početku oboleli odbijaju da priznaju da su zaraženi, vade se na one pre njih, obećavaju da neće biti takvi ( budu još gori), dok na kraju (posle poraza na izborima) ispoljavaju hipohondrično ponašanje. Odbijaju da priznaju da su izlečeni!
Naš čovek, uz desnu aut liniju bi rek'o :
- Bolest ko bolest. Boli me krivak, ja nisam na vlasti. Ko im jebe mater. Ne petljam se u politiku, ne mogu da obolim ....
U tome i jeste trik. Oni pate, a narod oboljeva.
Dok god nas boli ona muška stvar ( u ovom slučaju i žene je imaju) njima lepo.
E, sad da ne ispadnem Tomica Gica, odnosno Tomica Ptica ( jedan isti lik, bivši oboleli, za sada ne zalečeni) i da Vas samo plašim, moram reći i ovo:
Ima nade. IMA LEKA.
et lignum mauris>>> govnjiva motka
Doduše SZO i ministarstvo zdravlja ga još nisu stavili na pozitivnu listu (ne ide na recept, jebiga), pa se morate obrati majci prirodi, koja nas je darovala istim. Po šumama i gorama, naše zemlje ponosne.... Ili jednostavno odvaliti letvu iz tarabe. Eksere ne vaditi, bolji je efekat. Ponekad deluje i na sam nagoveštaj terapije.
Gornji kraj obogatiti sadržajem prosečnog srpskog poljaka i koristiti prema uputstvu. U slučaju da izlečenje ne ide željenim tokom, terapiju ponavljati, što češće i po mogućstvu žešće.
Način upotrebe : - Po leđima.
Kontraidikacije : - Kratko pamćenje, lako nas zajebati.
Dolor in penis >>> Bol u kurcu.
Nepokretan. Najčešće se ova etiketa kači nekom sportisti ili nekom ko pokušava da bude sportista.
- Fali nam jedan za fucu... Da zovemo Mileta?
- Mileta "olovnog vojnika"? Jesi lud?
- Pa ono... Bolje iko nego niko...
- U ovom slučaju bolje niko! Dečko je pokretljiv k'o gornja vilica, kampuje u napadu i ne ume da šutne...
- Al' dobar je dečko...
- Pa zovi ga na večeru onda, nemoj na fudbal.
Izraz slikovito opisuje dojučerašnjeg čuvara stada na obroncima Ozrena koji je emigrirao u urbanu sredinu i tu se odomaćio i zaboravio na svoje praiskonsko poreklo a ponašanjem i izgledom ne ostavlja mesta nedoumici o korenima slučajnom prolazniku, sagovorniku ili, ne daj Bože, nasumičnom jadniku kome je posao da dotičnog ''gospodina'' profesionalno usluži i opsluži iako ima tričavih 20-ak godina obrazovanja više od gore pomenutog.
U drugom slučaju, pak, epitet Dupelukovca može poneti i bilo ko drugi koji se sladio prazilukom uz krmenadle za vreme ručka ali isti nije dobrano sažvakao te mu se, posle obavljene velike nužde, može uočiti ''repić'' u predelu pozadinskog ponosa u vidu zelenkastih zeljastih peradi gore pomenute biljke (u pojedinim slučajevima kod osoba sa izraženim digestivnim problemima može se uočiti i silueta celokupne predstavnice uzgojenog varijeteta južnoevropsko-zapadnoazijske vrste Allium ampeloprasum).
Pojam koji kada čujemo u glavi nam se javlja slika autobusa,maminih sendviča,razmenjivanja grickalica i neprekidno šetkanje u busu.Pritom nam nastavnici obavezno govore da ne ustajemo.Izlazak iz autobusa u glavnom izgleda kao:Svi ukočeni,protežu se i krećemo na ručak.Za ručak obično ima buđava šnicla sa pireom od pre 3 dana.Naravno,krupnija deca za stolom jedu polako,da ne bi ispalo da su mnogo gladni.Onda sledi šutiranje nogama ispod stola,i uglavnom dolazak u vece.Nakon ručka nastavnici kažu da ćemo putovati još pola sata do hotela,ali kako oni uvek lažu i skraćuju put da bi mi bili mirni,ovoga puta im nismo poverovali i znali smo da ima još sat vremena.Sada smo tiši nego ranije,vozač pušta "Kafana je moja sudbina" i svi skačemo na noge,osim naravno ženske populacije koja navodno mrzi narodnjake.Tada nastavnici pokušavaju da nas umire,ali naravno ne uspevaju.Stižemo u hotel.Ispred hotela stojimo sa bolom u nogama nekih pola sata dok nastavnici obično sede i piju kafu.Ulazak u hotel,nastavnici nam dele ključeve,kreće trka ko će prvi naći svoju sobu.Naravno onaj koji prvi dobije ključ uglavnom nalazi prvi.Ušli su svi u sobe,malo se odmorili ostavili rančeve,u najboljem slučaju presvukli i počinje afera ulaženja drugima u sobu.Razgledanje drugih soba traje sve dok neki nastavnik ne interveniše.Nakon toga sledi večera.Na meniju je u najboljem slučaju šnicla od pre 18 nedelja i pire od Nove Godine.Devoke ne pojedu ništa ali muškarci su gladni i pocepaju večeru kao mače muškatlu.Nakon toga sledi spremanje za diskoteko.Spremanje traje nekih 15 minuta kod muškarca dok kod devojaka to traje bar do 4,5 pita više.Krećemo u diskoteku.Obično Dj pušta Mona-Kolitu i svi odemo kući.
Trenutak kada zdrav čovek pomisli da niko na ovoj prokletoj planeti ne može da se s pravom nazove montažer zvuka. Pravo na korišćenje autorskog dela, u ovom slučaju kompozicije, u nekom filmu ili seriji košta k'o svetog Petra kajgana, i mi to dobro znamo, ali pobogu ne, nije problem da se pesma koja savršeno pokriva scenu u filmu isprekida i ispremešta na apsolutno nenormalan način, da joj se smisao ubije, a ponekad i potpuno promeni. Ko još uvek ne konta eto ga primer tu dole. To najbolje dolazi do izražaja ako dotičnu pesmu razumete i znate joj tekst, a dešava se obično u najboljim scenama filmova i u uvodnim špicama serija. Prdež.
Takođe, "montiranje muzike" može biti i trenutak blama za ponositu spodobu za mikrofonom kada do neprepoznatljivosti isecka pesmu, redosled stihova, sve živo i mrrrtvo.
Gaj Riči bi se složio sa ovim, ali recimo da je ne daj bože njegov film u pitanju. Džejson Stetam zatvara oko nekoj kuravi tiganjem u ekstremnom donjem rakursu u nekoj kineskoj kuhinji, predgrađe Liverpula. U pozadini svira "Don't mug yourself" od Streets-a, tekst:
Hold it down boy, your head's getting blurred
I know you can't stop thinking of her
By all means you can vibe with this girl
But just don't mug yourself, that's all don't mug yourself.
(montažom skače nazad na prvu strofu)
A new day another morning after, leaning back on my chair in a greasy spoon cafeteria...
(prekida naglo)
I eto. Pesma u kojoj Englezi baljezgaju o muvanju skrndelja ide super dok Stetam uljem iz friteze poliva braću od Kineskinje koji pokušavaju da intervenišu, a onda je smuljaju. Poželimo Vinija Džonsa sa sačmarom da izvadi stvar.
A što se tiče pijanih drugara za mikrofonom to mu dođe, da ne dužim, ovako:
-Evo jedna z' drugare, i tebe Jovanka krv ti jebem maloumnu! HTEO BIH NEGDE DA TE VIDIM KAO SLUČAJNO, TO NISAM JAAAAAAAAAAAAAAA AA-AA-AAAAAAA
-Al' montira Đugeta hik svaka mu čast.
Čačanska urbana legenda o dobrim bekovima koji su potekli iz KK Borac ili KK Železničar, još je Krešo onomad govorio da mu date beka iz Čačka i centra iz lepe naše Dalmacije i tri grabova panja i on će osvojiti prvenstvo Jugoslavije, ali one prave.
Sve je počelo od neumornih neimara koji su pokaraj svete reke Morave, u ovom slučaju zapadne, pazi podvlačim, sagradili halu koja važi za jednu od najnesigurnijih za gostujući tim, uz konstantu represiju čačanskih šutera koji ubacuju loptu u koš kao u kacu. Mnogi su dolazili da umoče ruku u Moravu, čak je i Čovke, slučajno, uzeo Borac za svoju filijalu, da pokuša svog patuljka da umače u Moravu, kao oni Grci u svojim mitovima, ali malo je omanuo, izgleda da je sina držao za ruke dok ga je umakao u vodu i ispade da se njegova igra svodi na trčanje i ništa više. No, kada ni to nije pomoglo on je pokušao da umoči svoju glavu u Moravu, ali ne ide pa ne ide, to je očigledno samo kriminalcu Želimiru uspelo.
Još se priča da je Radmilo Mišović prilikom skok šuta bio 3- 4 sekunde u vazduhu, protivnik pada, a Radmilo sipa ko za ogradu. Kolonada šutera je izgleda redovno umakala ruku u Moravu i trpala na ovim prostorima, čak se govori da su neki tražili pelcer ruke od pojedinaca.
Sin: Jao, pa čime se drogira ovaj mali Tripković, mora da koristi nešto?
Otac: Šta se drogira, pelverašu glupavi, pa on je izdanak čačanske šuterske škole. E moj glupane. pojma ti nemaš.
Sin: Ma kakve škole stari, daj ne seri, čačanska škola, čuj ti njega? Gde je to?!
(Udarac u predelu potiljka otvorenom šakom)Otac: E moj magarče, a Kićan, a Radmilo više puta najbolji strelac Juge, čačanski Viljem Tel, a Žele Obradović, a Radošević... e moj zelembaću, pa oni su umakali ruku u Moravu.
Sin: Šta su radili, ma daj, ovo stvarno nema smisla... joj opet ovaj Tripković, ma koristi nešto 100%.
Otac: Slušaj magare, bolje bi ti bilo da sam odeš i umočiš ruku u Moravu možda nešto i napraviš, vidi šta radi Savan i ona ja mali mutavi Teodosić kako dade Špancima s pola livade koš. Još je Krešo Ćosić...
Sin: Ma ne opet ta priča...
Prva i osnovna lekcija roditelja pred tvoj odlazak u grad. Nebitno što jedva čekaš da izađeš iz kuće, i da popiješ prvo što ti padne pod ruku, dobijaš lekciju koju pamtiš do kraja života, kako bi kasnije mogao da preneseš na svoje potomke. Zajedno sa onim, "ne uzimaj ništa što ti nude na ulici", ovo predstavlja veći greh od svih 7 smrtnih grehova zajedno... Još od posle rata, kada su objašnjavali kako su upaljači bacani iz aviona, koji ljudima odseku ruke, ili cigare koje imaju u sebi neke smrtonosne otrove. U svakom slučaju, i da vodiš računa o takvim stvarima, to može da ti pođe za rukom samo prvih nekoliko pića, posle toga nećeš imati predstavu ni da li si popio piće koje treba da platiš, a kamoli da li je doneo otvoreno ili ne...
Ja: Majka, majka, našao sam 1000 dinara!!! Jupi!
Majka: Lepo sine, lepo, gde si našao?!?!
Ja: U ulici, kad sam se vraćao iz škole! Da idemo posle da kupimo loptu!
Majka: :otima pare, i pali ih upaljačem: Daj to vamo! Jesam ti rekla sto puta da ne uzimaš stvari van kuće?! Tako će ti jednom doneti i otvoreno piće u kafani! Ja da gajim drogeraše u kući neću!
Ja: ŠKK?!?!
