Opisivanje želje za nečim, doći do savršenstva, ali bez zadobijanja posledica koje sleduju. Pocrneti, a sedeti ceo dan u kući.
- Šefe, danas hoću da budem kapiten i da nosim desetku!
- Biće, biće. A to što nisi bio na treninzima pola godine, to nema veze, je l' tako? E, moj sinak, ti bi da jebeš, a da ga ne staviš, ne može to tako!
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Lepe želje ortaku koji se priprema za sudar.
- Izlazimo li večeras da se obločemo?
- A, ne; imam dejt, konačno je pristala...
- To, matori! Al', pazi, da odradiš sve kako valja - nemoj da čujem da se mala žalila, hehehe...
Jedino beskonačno, pored svemira i ljudske gluposti.
Diskutabilno je da li je ovo zasebna kategorija, ili spada u kategoriju ljudske gluposti.
Rečenica kojom po default-u jedan od aktera bilo kog razgovora otpočinje izlaganje svog mišljenja o političkim, verskim, porodičnim i sl. temama, pri čemu pokušava da ubede ostale u ispravnost svog izlaganja, kroz obrazloženje svih akcije koje bi preduzeo i tehnika njihovog sprovođenja...
Penzioner1: eee moj Penzioneru2, vidiš li ti kakvo je vreme danas došlo, ova današnja politika je čudo...
Penzioner2: Vidim, vidim Penzioneru1, da se ja pitam sve bi ja to na Goli otok, ko za vreme Tite, da tucaju kamen, pa da vidiš onda kakva bi nam država bila....
Ovo često pitam kad komšinice počnu da smaraju sa konstatacijom kako su mi lepa deca.
- joj što su lepa. na koga su tako lepa?
- otkud znam. 'oćeš tebi da napravim jedno? ako i ono bude lepo znači da su na mene.
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan.
- Dobar dan. Rakija?
- Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove.
- Da.
- Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola?
- Znam.
- Na ovoj flaši piše da ima 65 posto!
- Štamparska greška.
- Ali pisano je olovkom!
- Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55.
- Da li stvarno ima toliko?
- Piše da ima.
- Ali...
- Piše!
- Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili?
- Ma sve sam ih potamanio!
- Znate da je to kažnjivo zakonom?!
- Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo.
- Ali...
- Komšija je ubica!
- Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava?
- Znam.
- Pa kako to radite?
- Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako.
- I ona zaspe?
- Da. Čim je odvalim sekirom.
- Gospodine!
- Šalim se.
- Dobro je.
- Satarom to radim.
Kad u tvojoj sobi ima više paučine nego u komšijinom potkrovlju, egipatskim piramidama i katakombama drevnih Maja zajedno, a pauci su se toliko nakotili i adaptirali na novo stanište da će uskoro početi da evoluiraju u više oblike organizama.
Izraz koji je nastao negde na seoskim fudbalskim terenima naše zemlje, a oslikava koliko je to zapravo bila jednostavna situacija za realizaciju tzv. zicer.
- Mile, Mile, ajmo kući, jebeš fudbal vidiš da je počela da pada kiša. Ovi naši nemaju pojma a meni je hladno.
- Prijatelju, obuci se i prestani da se polivaš vinjakom i pivom. Jao šta ovaj naš promaši, a mogao je da pita golmana gde da šutira! Pu pička ti materina, normalno da ne možeš da potreviš gol kad si pre utakmice stuko pola gajbe piva!
-----------------------------------------------------------------------------------------------
"Mijatovićeva prečka"
I rđavom kurcu svaka dlaka smeta. Ah ta patnja za savršenostima, nepotrebnim čistotama, i anđelima koji šetaju među nama. Bezbrojna sredstva protiv nesavršenosti: gde si se sakrila mala zla nepravilna nesavršenosti, saćemo te poprskati sjajem, glazurom, voskom i silikonom da dihtuje svet savršen naš, visokorezolutni Joymii. A blagorodne su i vredne te nesavršenosti. Pa zar vam smeta dlaka voljene u supi, zar nije ljubav vući je polako iz prepunih usta musakom ko konac iz zuba i dignuti je na pogled prema suncu i zadovoljno gledati kako se sjaji, jaka, svilkava i plava? Pa kad je Džojs uživao u prdežu svoje drage i setno ga se sećao kao teško vetreće paprikaševštine pa što se i mi ne bismo prepustili različitim, neukorećnim, telesnim prelivima, čudima i otkrivenjima, muzici crijeva i prdežu pičaka?
Zaskočiti svoju poslovnu ženu u kompletu dok se sprema za prezentaciju za reklamu belu od čistote, dok ona nije spremna, nije izdepilirana, ali koga boli kurac, nije stigla da se sredi, ali dlaka niče i probija se, ona želi na sunce dana, iziritirano je crveno međunožje slatko, ah moje pravoslavlje slatko! Slatka označenost, naznaka pokošenih dlaka tek da pokažu slast pola, travke mirisne koje tek niču čvrste i jake, štir plodne zemlje pokošene po kojoj tanki kosci, trnci slačka, prelaze brzo i nevidno, breg na koji bacam biserje, mesečinu i pužev trag, posipam cimet, prah i aromatični kim, mrvim ruzmarin i bosiljak, šećer posut među crne tačke zrnca kafe i nicanja, šećer i kafa pomiješani protivu proliva savršeno glatkog, najlonske reke skrivenih otpadaka koja otiče.
Pa gladak i bijeli pazuh na kojemu se i ne primećuje da su postojale dlake – to je prizor lep nežan i gladak na dodir, uspavljujući, estetski zadovoljavajući, ma skoro renesansni prizor svetice namazne kremom niveom, on joj ljubi glatkost ah pa to je divno. Ali zato je slasnija nehajno podignuta ruka ispod koje se tek primećuje da se budi nešto, da je pred buktanje neobuzdanog baroka, da se to ne može ukrotiti nikako i to njeno stidljivo spuštanje ruke kada uhvati žudni pogled sve to razbuktava sveto životinjstvo i nešto malo više od toga, vodu na usta i kap bistru i bisernu, rosa glansna, naznaka gejzira, polivanja i poplavljivanja. Slast nikad pobeđenih žudnji propadljivog tela, ciklus truljenja, to buđenje koje se ne može suzdržati i sise koje kipte kada se njene ukrste ruke, maljavost koja izbija kao strast njena koja se ne može nikako do kraja ispuniti: veliko žensko koje ždere i ubija veliko muško, na kraju: od toga se i mudrački mozgovi mute Santa Marija della Salute.
Kipti i preliva se zagušljivo stenjanje zrnasto svetlo suvišaka, prašina rasparne šupe u njenom prostranom dvorištu iza kuće.
Pa nek i grebe malo, nek boli, nek struže: lepota testerisanja kad se uđe u ritam struganja, zagreje se ploča, i sečivo koje ne seče već sastavlja, bukovo mirisno vlažno drvo ore i drlja velika testera sa koje kaplje znoj, istovremeno mala testerica vrši sitne filigranske igrarije na malom prostoru njene šper ploče, spretno obilazi oko čvora, oka zarobljenog u telu, bubrežića uvaljanog u loju slasti, ćudiljive kvržice. Tvoj sam tesar i stolar, uglaviću ti četri puta nogaru za noć stolnu i prestolnu, zatutkalisaćemo dobro i obilno, kapljaće tutkalo niz nogaru kao moča niz uspravljeno prase ali i zgrade kada se prave namerno se ostave da ljuljaju na vetru da ne budu krhke i krte, tako će i ovaj brenin sto slatkih muka škripati i ljuljati kao čamac privezan u moru smrtnome, beskrajnome samo naša mala smrt, usidrena, le petite morte: još Crnjanski je obraćao pažnju da su Francuskinje strasne ali često prljave.
Da, i stomače; zaista, šta će ženi trbušnjaci ko se pali na ženine trbušnjake osim ako to nije Sara Konor, blago stomače, malo, nežno mehko, salčići, opet ne preveliko jeste lepo da ljuljuška malo ali ne previše: ne radi se ovde o nesavršenostima kao bizarnostima nego o meri slatke pomerenosti kao što je njena blaga razrokost oba para, i očiju, ponavljam blaga. Uvek pre blago zatalasano pobrđe a ne ravna samoubijajuća samoljubiva Panonija.
Takmičenje
