Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.
Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.
Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.
Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.
Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!
Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.
Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...
„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.
Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.
5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“
„bacanje blata“
Tačno ta rečBacanje blata5 definicija →
Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.
Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.
Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.
Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...
Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.
- Nego reci ti meni, kako si ovako?
- Evo. U stvari kad bolje razmislim, teraj se bre u pičku materinu.
Radnja koja obično sledi posle niza izgubljenih partija pokera, nedobitnih tiketa, loših ruku na ruletu ili sličnih gubitaka na igrama na sreću. Pravi kocoš se teško miri sa činjenicom da mu sreća nije naklonjena u datom trenutku i uveren je da će se sreća promeniti baš "posle ove runde". Taj proces kada igrač pokušava da povrati izgubljeni novac i da preko toga dobije još naziva se vadjenje. U nedostatku sopstvenog novca dolazi do molbi prijatelja ili potpuno nepoznatih osoba koje su se sasvim slučajno zatekle na datom mestu da mu se pozajmi novac da bi se izvadio.
:Nalaze se dva ortaka:
Ortak : Zašto si mi rekao da ponesem još keša kad sam već poneo 2 soma ?
Kockar : E dobro da si se setio, srušio me rulet malopre, bacio sam zadnji keš koji sam imao, pa sam mislio da ti poneseš da odigramo malo, čisto da se izvadimo.
Ortak : E, pusti me tih budalaština, nemam ja para na bacanje k'o ti, ja radim za ove pare.
Kockar : Opušteno tebra, igraćemo pametno, nećemo rizikovati, prvo velika, orfa, mala i crveno i eto ga nazad ceo keš.
Ortak 1 : Dobro ajde, ali ovo je poslednji put da plaćam tvoja sranja.
Kockar : E sila si keve mi, ae veruj mi za 5 minuta smo gotovi.
:5 minuta kasnije:
Kockar : E znači stvarno ne mogu da verujem, ovo su oni namestili nešto, nemoguće, ovo nikad nisam video, daj još para, sad se vadimo sto posto veruj mi !
Ortak 1 : More da se nosiš ti u pizdu materinu i ti i tvoj rulet i tvoja vadjenja jeb'la te ona, ko mi je kriv kada se ja ovde zajebavam sa tobom idiote jedan kockarski !
___________________________________________________________________________
" Nije majka klela sina što je pare gubio nego što je sutra opet iš'o pa se vadio "
Baja Mali Knindža
Kao prvo, ne, nije greška, laganje i treba da piše. To mu ustvari dodje jedan poseban vid laganja, svojstven samo odabranima. To su likovi koje prosto uživaš da slušaš dok te lažu. Svi znaju da on laže i pre nego što izusti prvu reč, ali priča te tol'ko nekako ponese da ne možeš, a da ne odslušaš do kraja. Zato i jeste umetnost, to ne može svako...
Ekipa se skupila, umetnik krece sa pričom...
-I brate, mi na gostovanju sa folklorom, a ja poj'o neku buđavu salamuru pa me stislo, moro da odem da se ispraznim... Vozač pita jesu svi tu, galama, na mene zaboravili i on polako krece...Prva....gas, druga...gas...treca, gas...30....40...50 kad odjednom neko mu lupa na vrata...on koči, otvara vrata, a ja onako zadihan ulazim i pitam ga: Što me zaboravi Radivoje? A pazi ovo, kako sam tol'ko brzo trč'o, i kako je padala kiša napoolju, a bio neki blatnjav put, pa sam tolko zabacivo noge pozadi, ko konj kad baca čifte, da je blato lučno kosim hicem letelo ispred mene i, kako sam brzo trč'o, tako nalećem grudima na njega, ma pune mi grudi i oči bile blata jbt...
Svi se smeju, napušavaju ga kako laže za medalju, dolazi drugar i pita ga:
-Jeli, šta si im to pričo sad?
-Ma pusti, lažem ih nešto...Eee, a jesi ti beše bio tu kad se to desilo?
Šta reći na kraju, nego to proglasiti za jedan vid umetnosti i dati ocenu na svaku priču...A možda i medalju za po koju dobru. Takav se ne nauči, takav se rađa...
Za prosečnog Srbina, i dosta političara spada u ovu grupu takodje, al to je vec neka druga priča...
Postoje ljudi koji uvijek negdje žure a ni sami ne znaju zašto. Ponašaju se kao da je vrijeme nešto što možeš da staviš pod ključ, gomilaš ga i poslije kad ti treba uzmeš nazad. Uvijek su brži od ostalih ali stalno misle da kasne.
Nijesu oni krivi za to što su takvi, krivo je društvo koje im nameće previše obaveza a daje premalo vremena.
Tako postaju gordi ljudi nesvjesni svojih grešaka koji bi htjeli da se takmiče sa vremenom kao Vavilonci sa Bogom pa se zato i predaju brzini koja će im navodno nesebično pomoći da stignu do svog cilja.
Od tog trenutka više nema vremena za prijatelje, za porodicu, za neke stare fotografije, za uspomene, za prošlost i sadašnjost. Od tad pa na dalje više nema silaženja sa autoputa jer stanica koja se nalazi na kraju, gdje će moći da podignu svo vrijeme koje su izgubili je još uvijek negdje daleko u budućnosti.
Ne vode računa o znakovima pored puta, samo žele da idu naprijed ka budućnosti što je brže moguće a jednom kad ona postane sadašnjost ni na nju se neće obazirati već nastaviti ka nekoj novoj budućnosti i sve tako dok ne razume kakve su sve stvari propustili ne osvrćući se oko sebe ali tada je kasno. Već su ispred posljednje stanice na kojoj ih čeka najbrži vozač svih vremena kada shvate poentu bilborda na kojima je pisalo "Ne brže od života".
A: Dolazi pred stanicu gdje sreće mračnu figuru na konju zavijenu u crno Uh, izgleda da imam još da idem.
B: Očekivao sam nekog mlađeg ali možda si samo prerano omatorio. Već si tu u svakom slučaju.
A: Nemoguće, rečeno mi je da me na kraju puta čeka najbrži trkač svih vremena, kojeg samo ja mogu pobjediti.
B: Pa to sam ja, neporaženi šampion od kad je svijeta i vijeka.
A: Ti? Pa tebe bih na toj matoroj kljusini mogao i pješke preteći.
B: Brz jesi ali od mene nikada nećeš biti brži.
A: Ja sam brži i od vremena.
B: Ne, ti si brži od života, od vremena nikad ne možeš biti brži.
A: Hahaha, ne zasmijavaj me, nemam vremena na bacanje.
B: To zvuči ironično kad kaže neko tako brz kao što ti kažeš za sebe. Zašto se jednostavno ne bi potrkali, toliko mi bar možeš učiniti.
A: Ajde kad si navalio, krećemo od onog stuba vidiš.
B: Dokle idemo?
A: Ali do kraja je sve jednolično.
B: Rekao sam ti da je ovo zadnja stanica.
A: Onda 5 kilometra odavde, možeš valjda toliko da procjeniš?
B: Jesi siguran da želiš 5 kilometra.
A: Da, potpuno zašto pitaš?
B: Znači prihvataš trku na 5 kilometara?
A: Da čovječe, zašto si navalio?
B: Jesi siguran?
A: 100%
B: Evo ruka, da potvrdimo! rukuju se Sine, nemaš dovoljno goriva.
Bio je suton i okrepljujuci prolecni vetar sarao je ulicama grada.Kretao se uzurbano zaboravljenim i opustelim stazama periferije gde mu je sitna prasina bojila patike a lavez pseta ga opminjao na oprez
Evo vec je treca godina kako ide na razne kockarske manifestacije
sa ciljem da se iznova vadi iz zivog blata.Tek mu je 23,a u njegovoj glavi je dosta toga pretureno, provuceno i jasno definisano sta je ono
sto ga "dize" i za cim zudi.Sa rukama u dzepovima i taktikom u glavi on hita ka svome zadimljenom memljivom elektronskom domu.To je jedino mesto
na kome se on oseca dobro,spokojno,osecaj pripadnosti je toliko jak da je to prva misao koja ga obuzme cim se probudi.Tu postoje ljudi,ljudi
koje on licno ne poznaje al' ih zna ooo i te kako ih zna,svaki mig svaki pogled u tom krugu ljudi je poznat,oni se prepoznaju. Bilo da se
sretnu u pekari,stanici na raskrsnici,bolnici,sahrani oni se znaju.Pokreti i pogled odaju kocakara,to crvenilo u uglu oka,nervozni pokreti pri
paljenu cigarete sve su to reflexne poruke koje salju.Kocka ne gleda poreklo niti rasu nju ne zanima status niti godine ona prihvata sve u svoje krilo
pocasti te,okrepi podari ti osmeh i o tebe samo trazi da budes uz nju.Kocka je kurva da , da lepo su to rekli,svojim znojavim purpurnim telom oskudno odevenim i tako privlacnim sa haljinom malih brojeva i velicina,ona te dovodi do ludila do ekstaze do toga da ti se svaki jebeni misic na telu zategne do maximuma,da se zgrcis i skrgutas zubima i prizivas srecan kraj.
Dok dopamin kola tvojim venama kao topao letnji val,ona se smeska ubedljivo, tako nevino kao lepotice u Balasevicevim pesmama tera te da se zapitas gde je ona bila sve ovo vreme i zasto je ranije nisi upoznao.Uz nju sve zaboravljas i ona je jedina u tvome zivotu,nju nikada neces prevariti jer bi tako prevario sebe.
Ona ima razumevanja i za lose dane i za bol u guzici i za nagomilane probleme,nista njoj to nije stranu pa nisi ti ni prvi ni poslednji kome je ona
dopustila da sedne ispred nje i da svojim prstima raspiruje njenu mastu.Ona poseduje najvecu kolekciju otisaka,lako joj je pronaci te ako si barem jednom
dolazio kod nje.Postoje sile,sile one definisane i one nedefisane na kojima ona funkcionise centrifugalne centripetalne ,za ljude teze su one nedefinisane one sile koje te teraju da se ponasas kao totalnu ludak,numerlog, dispecar na stanici kao skitnica u parku ili ker u vodi.Te sile koje ti otkrivaju tebe,
to su njene sile i ti si u njenom svetu i ona je tvoja Valkira.
Dok je prolazi kroz mracni haustor zacuo je korake i disanje iza njega, na drugom kraju haustora pojavi se prikaza u crnoj koznoj jakni,silueta je prikazivala dobro poznati stav. I ako nije mogao da vidi njeno lice mogao je u glavi da razazna tamne guste obrve,tmurne oci ,ostru bradu i oziljak ispod desnog oka.
Lakim pokretom pluca je izduvao dim cigarete i lagano je bacio pod djonove air max patika i iskoracio na slabasnu treptecu svetlost koju je stvarala stara ulicna svetiljka klateci se na vetru,zavarteo je glavom i pljucnuo "mali...danas je 15-ti u mesecu!?Imas li overenu zdrvastvenu knjizicu"?
Rezultat degradacije fizičke aktivnosti kod ljudi iz godine u godinu i iz generacije u generaciju, koju sebi dopuštaju gubeći i ono malo živosti i pokretnosti koje imaju.
46. milenijum pre nove ere, Neandertal:
Kamenko: "Jesi video kako Kamenko juče jeba mater onom mamutu, okupiti se nas desetorica, gadjamo ka kamenjem, ne možemo pola sata da ga ubijemo, samo on dodje, uze jedan kamen, slagaću te, al' težak k'o omanje tele, pogodi ga u čelenku, ovaj leže, Kamenko uzme koplje, i nabi mu ga kroz glavu do pluća, nije znao šta mu se desilo. "
Kamenko:" Ma, beži to ti je ludak, jak je za desetoricu, video sam jednom kako sam seče i donosi kući ceo jedan hrast, ako nije bio po' metra preko panja, ovde me seci!"
5. vek pre nove ere, Olimpija:
Stavros: "Jesi video kako je Tragos juče bacio onu kuglu, ko zna šta će uraditi danas, od takvog čoveka se sve može očekivati"
Filos:"Da, pričao sam s njegovim trenerom, ima baš ubitačne vežbe, rvanje s pitomim medvedima, trke sa konjima, bacanje otžanog koplja, stvarno ga je forsirao za ove Igre, ako neko može da pobedi u dekatlonu, on je"
13. vek, Engleska:
Ričard: "Ej, Džone, da ti pokažem nešto što me naučio Robin juče s mačem"
fu, fiju, fa, tras, pap, trš, cangrrrrr.....
Džon:" E, moj Ričarde, pusti ti njega da to radi, a ti prvo lepo vežbaj na ovoj lutki, našao si s njim da se porediš, on od osme godine svako jutro po dva sata vežba mačevanje, može da te polomi k'o mače muškatlu, kad 'oćeš"
15. vek, Japan:
Tacuhiro: "Kolege nindže, odlučio sam da vam danas mao olakšam trening, budući da večeras mnogi od vas treba da se vide s ribama, pa su mi se požalili da ne žele previše da bazde na znoj i prljavštinu. Radićemo samo standardno bacanje kratkih bodeža, sat vremena katanu, malo zgibova, pola sata trčanja, pedesetak serija sklekova i zgibova i.....slobodni ste."
Učenici: "Jeeee, to, sensei, baš ste car, bravo majstore, Mladića za kralja!"
Tacuhiro:" Molim, ko je to rekao? To je to, radićete i sat stava na pesnicama!"
20. vek, Amerika:
Džim: " Džek, hoćeš sa mnom do teretane posle?"
Džek: " Ma, ne mogu, bre, smorilo me, odem stalno isti ljudi, onaj manijak vrti neki haus k'o da nije tačan, oni naloženi majmuni stenju kao da rađaju blizance, a i lakše mi je kod kuće, prirodno, nabavio sam neke tegove, bolje sto puta nego sprave, keve mi, trebalo bi da probaš"
Džim: "Putuj, igumane..."
2015, Srbija:
Sandra:" E, mačko, slušaj ovo: "Naučnici sa Instituta u Masačusetsu dokazaali su da se treptanjem može skinuti višak kilograma, smanjiti obim, oblikovati zadnjica, izbaciti višak toksina,povećati grudi i izbeliti zubi. "Čovečanstvo je do sad bilo u zabludi, otkriće da je orbicularis oculi, u stvari, jedad od najaktivnijih potrošača energije u ljudskom telu, odmah posle drk-mišića, doneće revoluciju u spravama za vežbanje", izjavio je jedan od članova istraživačkog tima. "Jaoooo, ekstrica, moramo da probamo ovo večeras!
Sonja:" Važi, ribo, donosim dva filma, ima da vežbamo celu noć!"
I tako u narednih trideset godina, dok se ne dokaže da je čista snaga volje dovoljna da čovek smrša, ojača, stekne kondiciju, zdravu cirkulaciju, izgubi neprijatan zadah, perut, naloži šporet, napravi čvarke, a da se ne pomeri iz kreveta.
Manji čekić obično znači više udaraca, što će reći da ako ekser hoćeš dobro da zakucaš mora da se uzme veći čekić. Odnosno, što više sile i snage uložiš u nešto, lakše će ići. Bar što se neživog svijeta tiče. Sa ovim živima može isto tako, al je kažnjivo zakonom. U većini slučajeva...
Gradnja autoputa kroz Atakamu, Južna Amerika. Ekspedicija putara iz Srbije došla da pomogne kolegama iz Čilea:
Mile: Au jebote. Otkud ovolike kamenčuge ovuda?
Rajko: E jedino se nama baksuzima može desiti da usred blata i peska nađemo kamenje. OJ ŠEFE!
Šef Sale: (budi se polako) Mrljmmmrmrmmr... Ja sam glas vapijućeg u pustinji... Poravnite put Gospodnji, kao što kaza Isaija prorok...
Rajko: Ovog sunce udarilo izgleda. Rakije znam da nema, ne dadoše nam je na granici.
Mile: Sunce sigurno. Šefe, problem, gori Mercedes.
Šef Sale: SUNCE VAM JEBEM, BACAJ LOPATE, VATAJ KANTE... Mile jebem li trunje iz opanaka, šta me zajebavaš?
Rajko: Oprosti Sale, ovaaaj, šefe, imamo problem. Vid' ono kamenje.
Šef Sale: Zovi Mirka.
Rajko: Ne rade mašine, Mirko se sobalio k'o morž u kontejneru tamo.
Šef Sale: Daj da vidim... Mile, de probamo ručno.
*dižu kamen*
Mile: Aaaah! (stenjanje) Ogroman je!
Šef Sale: Paznogeipuuuušćaaaaj. Jebo me pas, ovo je gore od onog mosta preko onog jezera u Finskoj.
Rajko: Je l' preko Nilake?
Mile: Najedeš se kake, lolololo.
Šef Sale: Mile, ne seri. Jes, tamo. Vidi, cvetak neki iz kamena raste.
Rajko: To mi pokojni Pera rekao da je dipladenija.
Šef Sale: Bogmudušuprosti, bio dobar čovek Pera.
Rajko: Jes. Nego šta ćemo sa kamenja?
Šef Sale: Ništa na silu. Uzećemo veći čekić.
Rajko: Mašine su u kvaru šefe.
Šef Sale: Jebeš mašine, pajsadovo! (vadi 4 kile plastičnog eksploziva iz paketa)
Mile: Ohohohooooooooo! Dajder vamo da pokažemo ovim Indijancima kako se pravi vatromet! POJZEEEN!
*malo kasnije*
Rajko: Gle Mileta, digo ga eksploziv ko kvasac tijesto. Al doooosta brže.
Šef Sale: Bogdamudušuprosti.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
POJZEEEEEEEEEEEEEEEEEN!
Ne bavi se nikakvom naukom. Naprotiv! Od bilo kog, pa i najslobodnijeg tumačenja nauke je dalje nego Srbija od članstva u EU. Jedino što ga sa Čarlsom povezuje je mogućnost da ga predstave kao kariku koja nedostaje, živi dokaz njegove teorije o postanku i poreklu čoveka.
- Tata, večeras dolazi dečko po mene, pa bih te zamolila da se uljudno ponašaš.
- Ih, kad ja nisam bio fin? Pa, mene zovu kultura na dve noge, a uljudan mi je drugo prezime. Nego, kad smo već kod toga, je l' opet onaj što dokazao Darvina?
- Ne, ako misliš na Mišicu, to je gotovo! Ali ipak preteruješ!
- Ma nemoj?! Ček' da se prisetim... Svaka druga reč mu bila "Mis'im..." iako je očigledno da nema čime, a ostatak vokabulara mu je "ovaj, ovo-ono, paaa, značiii..."
- Dobro, on je fudbaler, ako je u njegovu odbranu...
- Dobro, ali ono čačkanje nosa, naročito u toku večere, sviranje iz debelog creva, da se kulturno izrazim, glasan govor i šizofreničan smeh uz mlataranje rukama i komadiće pljuvačke koji lete okolo, pišanje u lavabo, bacanje pegle u hodniku... Pa još će meni "maćori", a tvoju kevu za dupe uštipao pri odlasku! I šta sam mogao osim da 'vatam za gušu, do vrata i noga u dupe. Sa uživanjem, dodao bih!
- Malo si i ti to sam isprovocirao. Nisi baš morao ceo balon one šećeruše da izneseš i staviš ispred njega.
- Inicijacija, ćerko! A što pije kad ne može da podnese?
- Vidi, ovaj večeras je fin i kulturan, studira. I zato i ti da pripaziš malo.
- Fin, kažeš, kulturan... Dobro, onda ćemo drugačije, nema brlje. Ženo, spremi onu dedinu gromovaču iz podruma!
1. Osnovac si.
a) Setili se matori da ti kupe nesto. Zeljno otvaras da vidis sta je, eto ga mladji buraz, tuznim pogledom, i tihim glasom - Bajo, daj i meni malo!;
b) Mladji si. Konacno stigo red i na tebe. Zeljno otvaras da vidis sta je, kad, eto ga, stariji burazer - levom vec otkida polovinu, dok je desna repetirana, za slucaj ako se budes bunio.
2. Srednjoskolac si.
a) Suv si vec neko vreme. Mnogo dobro bilo prosli put. Na oci vise ne vidis. Pogodilo se da matori ne budu gajbi, mladjeg burazera si vec prinudio da ne bude tu. Mislis samo na veceras, kad, eto, ga mladji buraz sav usplahiran banuje u sobu:
- Bajooo! Le' da vis'... Sredio sam za veceras najbolju ribu iz skole! Aj, budi car ustupi mi sobu za veceras? Matori, ionako nece biti tu!
- E, da me zajebes ti...
- Daj, bre, bajo! Znas da nisam do sad... razumes valjda...
- A, bre, smo se vec dog...
- E, stvarno si brat! Aj, palim ja po neki sok.
b) Obradio si najbolju cavu u skoli. Nisi ostavio neki bajan utisak, prvi put. Treba ti revas, mora se vadis, a nisi ni slutio kako je... usladilo ti se. Pogodilo se! Keva radi i sutra u subotu, za caleta ti vec nije trebalo mnogo da ga ubedis da ne bude tu. Sve tece po planu. Eto, ga stariju burazer, nadrkan:
- Some, u subotu da te nisam vid'o ovde!
- Pa, bajo, ja sam se vec...
- Sta je? Sta me gleda?! Sam ti ucinio prosli put!
3. Student si.
a) Jedva si zbrao koju kintu za paklu pljuga. Prebrojavas ih da vidis da li ces imati da se pokrijes za vece. Eto, ga mladji buraz - Bajo, aj ljubitem te, daj koju! Nemam vise, nemam ni banku. - Jbg, sta ces, od onaga sto si prebrojao, das mu pola.
b) Ni sam ne znas odkud se stvario ovaj sitnis za pljuge. Zakuvao si fuka, otvaras paklu, kad, eto ga, stariju buraz - E, odlicno! Taman sam kratak. Daj koju! Sta je? Sta me gledas?! Koliko si se puta greb'o od mene, a?
4. Sljakas ko crnac.
a) O'ho'ho! Stigla plata... Racunas kal'ko je od te cifre drzavno (racuni nagomilani), kol'ko silom prirode za bacanje (zena, deca), sumiras koliko ti zapravo ostaje, kad zvoni ti tel... Ko bi drugi, inace, u ovo vreme zvao:
- Bajo, e, je l' imas koju kintu na zajam? U govnima sam do guse! Vracam ti sledeceg meseca, 100%, keve nam!
- Imam, bre, ima. Nista se ne sekiraj. Ne mora mi vracas, koji ti...!
- Dakle, stvarno si brat! Aj, dolazim...
b) Ubacio te stariji buraz kod njega... Nije neka sljaka, fizikalija, al' dobro sta je tu je, i on od skora ovde, nije nikakvo mudo... bolje ista nego nista. Stigla prva plata! Racunas sta sve imas na crti iz prethodnog perioda, kol'ko ima tu da ostane za cascavanje (ipak, prva je plata, jbg), kad zvoni ti tel:
- Bajco, te nisam iscimao u nezgodno vreme?
- Ma, jok, bre! Kojim dobrom?
- Ma, kakvo crno dobro?... Nesto sam ga utupio... Pricacu ti... Nego, treba mi nesto kinte, imas li?
- Imam, imam, primi prvu platu - ionako ti dugujem od proslog meseca.
- E, bas super. Hvala ti. Ne dugujes ti meni nista. Nego, eto, ispalo nesto, pricacu ti... Aj, dolazi do mene!
5. Penzioner si.
- Pikas sah sa burazom (mladjim/starijim). Brbljate o politici, i o tome kako su male penzije. Aktuelna tema, bas juce je stigla. Nesto je smanjili, nesto ti odbijeno (zbog potrosacke kredze), nesto otislo na kesu lekova. Upali burazerovi unuci, penju mu se na glavu za koju kintu (umalo ne porusise figure!). Jbg, sta ces? Manja mu penzija od tvoja, jos mu poveca kesa sa lekovima, jos znas kako je? - i ti jedva svoje unuke razjurio (naravno, tako sto si im dao kintu) - ako ovo jos malo potraje nema nista od saha - pa, i ti si im neki deda! - sta ces osim da ga povadis, i da im sunes koji dinar.
