Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.