„bacanje blata“

Hoklica. Bolje da ljulja nego da žulja. Narodna izreka koju moj đed, čoek iz naroda, nikada nije razumio.

Šta bi radio čoek koji se budi prije pijetlova i zadimi iz lule prije odžaka? Čoek bi možda založio vatru i uključio tv za jutarnju partiju turbo folka - ''gorenja naroda'', ali moj đed ne.
On uzme praznu kutiju duvana i krene u lov na eksere. Nema oružje jer plijen ne pruža otpor. A plijen koji ne pruža otpor i nije neki plijen. Dostojanstveno je potčinjen, a tako i izgleda. Svaki ekser koji je moj đed ikada našao na stotinu metara makadama bio je kriv i rđav.
-Nije za baciti, malo čekićem desno, malo lijevo i prav ka strijela- mislio bi đed. A nije pomislio da je nekome, sa razlogom, bio za bacanje.
Pune kutije eksera nijesu bile predviđene da izdrže toliku masu, pa su se cijepale, bušile, padale... A baba ih lijepila, krpila, dizala i kupila.
-E đede međede, jednom ću ti ih metlom u šaht povuć'.
I da jes baba omela prosute eksere, opet bi ih bilo dovoljno. Kao da su našom ulicom išli turski karavani a ne partijski plaćenici svake prestupne godine.

Đed je pravio hoklice različitih oblika i namjena. Uzimao je po dvije kratke, široke daske za noge, na njima položio treću i spojio ih rđavim ekserima. Da bi hoklica dobila svoje mjesto među hoklicama za stidne goste, samo je trebalo da su joj noge jednake dužine. Đed ne vidi, odavno. Ni sa naočarima koje stavlja da bi vidio, pa često nije uspijevao da vidi da nešto ne štima u dužinama na metru.
-A, sunce ti tvoje...pu, mjerio sam te tri puta prije no što presjekoh.
Skoro nikada nije bilo ljudi u blizini dok on radi, ali posebno tada bi osjetio da ga neko posmatra dok griješi i morao se razgriješiti. Dobre hoklice su bile teme njegovih razgovora.
Zato bi uzeo okrajak drveta i nadomjestio nedostatak jedne noge. Onda bi sjeo na hoklicu i malo izvio glavu unazad. Ravno, stabilno. Protresao bi kukovima. Ravno, stabilno.
Mene niko nije pitao.
-Ajde, sunce babino, sjedi ođe, presvisnuh od tvog skakanja po tim kršima. Sjedi malo, dijete!
Kada su na hoklicama stajali šporeti bilo je svejedno da li su ekseri dobro zakucani u položeno drvo na vrhu. Kriv se ekser teško zakucá! Ali kada su unučad poređali po njima, viđeli bi meškoljenje, skakanje, iscijepane pelene i šortseve. Zvali bi nas nemirnima, na majku. A stariji gosti nijesu htjeli žaljenjem da uvrijede domaćinsku kuću đeda i babe. Tada bi nas poustajali a oni su dolazili, sjedali, popili čašicu rakije, ustali jednom, pogledali među noge na hoklicu i nastavili da sjede mirno dok ne odu.
Đed bi ih gledao zadovoljno, sa duvanom u ustima, i razmišljao kako njemu sad tu neki ljudi sjede, ljudi iz grada došli kod njega, i sjede na njegovim hoklicama. Sjede tako dok ne odu. I piju rakije i smiju se.

Mi đeca smo se gubili po dvorištu, vatali mačke i klackali se na đedovim najnovijim hoklicama. To je serija koja je tek trebala da prođe kroz nadogradnju i nađe se na trotoaru ispred kuće.
Što se mene tiče, đede, bolje da su ljuljale.

Istinita priča.
Nije za takmičenje.

ССсвjecна свега · 14. sep 2016.💬 4256

Muško se izgleda zaljubi u nežne finese ženskog tela onog trenutka kada prođe kroz pičku i prvim plačem strese buđ sa zidova srpske bolnice u kojoj mu bejaše sudba da se rodi. Ako se kojim slučajem desi da mu blaženost tog kožom nabrčkanog organa promakne u tim prvim mahovima života, mnogobrojni susreti sa sisom koji slede će mu svakako staviti verige oko duše i osuditi na pečal do kraja života.
Pripadnik kuratog roda generalno u životu prođe kroz tri faze. Prva se svodi na besomučno bacanje majmuna u nesvest, maštanje o ženama. Tada posteljina miriše na svrš, na očajan zadah drkanja gde se celo prisustvo suprotnog roda svodi na njeno obitavanje u čovekovoj glavi. Tužna je to priča. Tužna solo narativa poput priče fenomenalnog solo gitariste iz malene srpske kasabe, koji je celo osnovno školovanje trpeo kokavce frajera zbog nošenja majice Metalike i Mejdena. Taj gitarista je jedinu utehu nalazio upravo u svojoj gitari. I kada je taj gitarista dovoljno navežbao sviranje sve svoje gitare, kada su se pragovi ogulili i kada su žice počele da smrde na gvožđe a prsti na krv, kada su se u ćošku nakupile kutije i kutije bensedina, gitarista je odlučio da osnuje bend. Gitarista je našao još dve budale, bubnjara bez jedne ruke i gluvog basistu. I kada je došlo vreme da gitarista zasija, on je vaistinu zasijao. Izašao je na sklepanu binu sklepanog kafića, oči su mu suzile od dima, držao ih je zatvorene, ali to gitaristi nije smetalo. Jer gitarista je poznavao svaki jebeni ton na svom instrumentu, svaki jebeni solo, svaku jebenu notu. I gitarista je izašao, odsvirao svoj solo i...završio. Jer gitarista je bio jedan, a ova dvojica nisu bila ni za kurac. Gitarista je bio sam i kao takav svakako nije ništa mogao da postigne. Nije bilo ritma, nije bilo linije. Nije se osećao usamljeno, gitara mu je bila tik ispod glave, pored uva. On je slušao i znao je da je apsolutno savršeno i besprekorno odsvirao svaki ton. Ali besomučno lupanje jednorukog bubnjara i blesavo treskanje prstiju po bas gitari ga je nadjačalo na zvučnicima. I kada se pesma završila, kada su ga sačevali nemi i zbunjeni pogledi nekolicine okupljenih ljudi i glupavo tapšanje napaljene balafurdije, gitarista je shvatio da je sam. Tek tada je shvatio da je sve vreme bio sam, kada je bilo previše kasno.
Drugi period mužjakovog života je već golo kupanje u pički. Mužjak se ženi, majka zadovoljno klima, otac plače, svatovi plaču jer misle da otac suze radosnice pušta, a očevo srce tužne note plete. Mužjak kreće da jebe. Ali vrlo brzo saznaje da mu je svaki žulj njegove jataganom ovenčane desnice mnogo puta draži no svako mekano i mirišljavo jastuče njegove voljene drage. Jer brak vam je, deco moja, najgora trgovina na svetu. Brak vam je sađenje drveta punog gorkih plodova. Sadnicu platite skupo, previše skupo, toliko skupo da je otplaćujete do kraja života. Proleće dođe, ptice zacvrkuću, ali pupoljci toga drveta ne mirišu na radost. Ne mirišu na lepo. Mirišu na govna, mirišu na urin, mirišu na povraćku i pun kontejner pelena. I tek kada muškarcu zadah prestane da divno miriše na vinjak već ruke krenu da mu bazde na izmet, tek tada muškarac shvati koliko se zajebao. Tek tada shvati da su mu svake batine zbog neplaćenog mesa iz kafane bile mnogo, previše draže od ovog parčeta mesa zbog koga je platio životom. Reče jedan moj drugar, u onim besanim noćima kada smo pluća punili marihuanom a jetru natapali pivom i gasili žar popušenih pljuga, reče on tada da se svaki strah od seksa i žena prevaziđe onog trenutka kada muškarac uvežba tehniku i nauči kako da jebe. Oh, kako se samo grdno varao. Dragi moji, svaki strah od seksa i žena se prevaziđe onog trenutka kada shvatiš da treba apsolutno da te boli kurac za nju. Kada shvatiš da je seks nalik životu: nemilosrdan, varljiv, ali pre svega sebičan. Za tu pičku ćeš ti svakako već višestruko platiti, i to onako kako ona bude želela. Shvati da ženi nisi potreban, da kurac nikada neće dovesti ženu do ludila. Da značenje "ženska ruka u kući" nema ono značenje koje misliš da ima, jer ženska ruka je jedina sigurnost u ovom neispitanom i nepoznatom svetu, jedino se njoj zna svrha, da dovede ženu do bunila, do mraka u svesti, do kolutanja očima. Žene od tebe traže nešto drugo, a jedino što ti možeš dobiti, i ono na šta će se tvoje celokupno uživanje u životu svesti jeste taj komad mesa koji si, avaj, tako skupo platio. Zato se prepusti, čoveče.
Dođe jesen, drvo koje je muškarac tako skupo platio je davno procvetalo, voćke na njemu se već žute. Ali to voće je sada odraslo, više ne smrdi na govna, ali smrdi na pare. I samo traži. I što ga više zalivaš, ono više traži. I što ga više nežno krpom brišeš, to prljavije i prašnjavije postaje. I što ga više mijuleš, što mu više pevaš, što ga više suzama oblivaš jer znaš da si mu ceo život dao, to gorčije postaje i manje privlačno za jelo. I tako završavaš svoj život, jadni i skapani čoveče. To voće koje si gajio, u koje si ceo život uzdao, koje je trebalo da ti podari zdravlje kao i svako drugo voće, uradilo je potpuno suprotno. Isisalo je svo zdravlje iz tebe, otelo ti život, skapalo te, ukralo tvoju mladost i podarilo je sebi. I ti ćeš, čoveče, plakati. Ne zbog toga što ti je voće sve to otelo. Ne zbog toga što ležiš sam, usamljen, što svakim samrtnim hroptajem postaješ sve lakši teret svojoj staračkoj postelji. Ne, čoveče, najveća nesreća nije u tome što tek tada shvatiš gde si bacio svoj život. Što tek tada zamisliš kako je mogao da prođe. Koliko tvojih noći je ostalo prospavano, koliko žena je ostalo neokrnjeno, koliko flaša je ostalo neotvoreno, koliko je kafanskog inventara preživelo da sada služi porodični ručak, nešto za šta kafanski inventar nikad nije bio namenjen. Sva tvoja nesreća će se ogledati u tome što ćeš shvatiti da će ta voćka, kojoj si dozvolio da ti ukrade sve, a opet je neizmerno, bezrazložno i glupavo voliš, imati istu sudbinu kao ti.

Ona: Dobro bre, koga ti misliš da zadovoljiš tom alatkicom?
Ja: Sebe.

PEperinho · 7. maj 2015.💬 242215

Za razliku od organizacija koje vrbuju pubertetlije, maloumne ljude ili asocijalne osobe sklone otudjenju i opterećene potrebom za pripadnošću i samopotvrdjivanjem treće vrste, neverske sekte su zvanične institucije koje vrbuju sva punoletna lica do kojih mogu da dodju. I jedna i druga firma imaju za cilj u prvom planu ostvarivanje materijalnih prihoda, s tim š to prva hvata na produhovljenost, a druga na materijalizam. Posledice interakcije su iste u oba slučaja : stojiš na vrhu zgrade pogleda uprtog u pločnik i sitne prolaznike ispod tebe, ubedjen da vidiš vrata spasa kroz koja žuriš da proletiš. Ili u Pakistanu dižeš autobuse u vazduh.

Spisak i načini delovanja neverskih sekti:

1. BANKA - po trenutnomrejtingu neverska sekta numero uno, koja ima više sledbenika čak i od većine priznatih religija. Sistem vrbovanja kod neverskih sekti je manje - više sličan u svim situacijama : počinje sa unajmljivanjem sportiste, glumca, pevača..Jednom rečju javne osobe od poverenja, koja kenja po televiziji, bilbordima i flajerima kako joj je u krevetu sa njihovom omiljenom bankom sjajno i redovno doživljavaju višestruke orgazme u vidu renoviranja stanova i poslovnoih prostora, kupovine kola, aviona..Oni se čude kako to da još uvek nisi rešio sve svoje probleme vrlo pogodnim keš kreditom, koji ćeš otplatiti gotovo neprimetno. Uostalom, zašto da štediš kada možeš odmah da imaš? Njihove poslovnice niču na svakom koraku, a sledeći korak je hvatanje klijenata puškom, pod pretnjama da će cela porodica zažaliti ako se ne potpišeš na parčetu papira konfuznog sadržaja, čiji će ti smisao uskoro postati više nego jasan.
- EPILOG : tvoji unuci otplaćuju stan koji je već 30 godina u izgradnji, proklinješ dan kada si zakmečao.

2.KOMPANIJE ZA PRUŽANjE USLUGA MOBILNIH KOMUNIKACIJA - po ostvaremnim profitima, ova sekta ipak nešto zaostaje za bankom, no to se ne može reći i za intenzitet prodaje i marketinga. Ciljna grupa - mladji naraštaji i stariji naivni korisnici. Dobra strana ove neverske sekte je to što te ugovor vezuje na godinu - dve, mada ako si se sa njima jednom kurbvao, nikada više nećeš biti potpuno slobodan. Loša strana je to što imaš posla sa bandom i kriminalom. Privučen čarima mobilnih telefona koji mogu sve i svašta, u naredne dve godine trprećeš neprofesionalne usluge osoblja kad ideš da se žališ, a imaćeš i na čega - neobjašnjivo velike račune koje ćeš s vremena na vreme dobijati, pokušaje izlevaćivanja kada odneseš telefon na servis (shvatićeš da na kraju ništa ne podleže garanciji), a ako ne budu zadovoljni tvojim ponašanjem plaćaćeš sudske troškove i kuvati kafu ljudima koji su došli da ti plene pokretnu imovinu, dok ti objašnjavaju šta si u stvari zgrešio.
- EPILOG - rušilačke tendencije i nametnuto mišljenje das je bacanje bombe u poslovnicu operatera jedino ispravno rešenje.

3. ZELENAŠI - ova anderkaver nevladina organizacija ima izuzetno jednostavan sistem rada, po ugledu na samu banku - pozajmljivanje novca u očekivanju isplate istog na vreme sa debelom kamatom. Žrtve - kockari, bolesni, gladni, ljudi koji žele da pokrenu posao. Ne oslanjaju se na zakon već o sopstvenu silu, a ako im ne vratiš novac na vreme osiguraju te, polome noge i ruke i naplate osiguranje.
- EPILOG - proklinješ i što si se kladio i što si se vadio.

4. ZDRAVSTVO - najgori vid neverske sekte, iz tog razloga što velik broj ljudi jednom u životu bude prinudjen da sa njima ima posla. Na veliko, izmišljaju boleštine i prodaju vakcine. Na malo, izmamljuju novac ispod ruke od pacijenata za operacije, transplantacije, tretmane, guranja preko redova..
- EPILOG - ako imaš novca živiš, ako nemaš novca ne živiš.

5. CRKVA - najprevrtljivija od svih neverskih sekti, u tesnoj konkurenciji sa bankom. Polje rada je neograničeno, ciljna grupa je sve što hoda. Način rada - infiltriranje u verske institucije i na njihove položaje i ubiranje prihoda na veliko i malo. Sve rade za novac, od započinjanja ratova pa do osveštavanja supermarketa, uz sahranjivanja, venčavanja, krštavanja.

Napomena : u svakoj postoje čestiti ljudi koji rade u interesu gradjana, no njihovo angažovanje ne dolazi do značajnijeg izražaja.

MEmelkijades · 26. dec 2012.💬 15214

Kada završiš na životnoj margini i osetiš da ti je svaki mogući potez u tom trenutku pogrešan, doteran do mat pozicije iz koje te ni najveće nebeske sile ne mogu spasiti. A to ni ne žele da učine. Gde sam išao? A zašto sam se vratio?

Otišao si. Otišao si ponosan jer braniš svoju zemlju. Pevao si iz sveg glasa sa svojim saborcima, jer si samo pretpostavljao u daljini šta te čeka. Očeve cokule, koje su pregazile Albaniju su sada na tvojim nogama. Osećaš se hrabrim da pokoriš ceo svet. Osećas se hrabrim jer to i jesi.
Pogledom si ispratio svoju trošnu kuću i ženu koja u naručiju drži malog Petra, i plače za tobom. Ne okrećeš se za njima, jer si siguran da ćeš se vratiti.
Koračao si Bosanskim planinama, naučio šta je rat, šta je život. Sa puskom 'talijankom na ramenu si se toliko srodio da ti je bila sestra koju nikad nisi imao. Često izgubljenog pogleda u daljini, sanjao si Petra, sanjao si kuću, porodicu. Da ti je samo jedna noć u svom krevetu, mislio si. To te je vuklo dalje, vuklo te je onda kada ti se činilo da je svaki korak sve bliže dnu.
Ranjen si. Uspomena u desnom ramenu te pratila dve godine. Pozdravljala na svaku promenu vremena, i podsećala na ono zbog čega se boriš, da tuđinu nije mesto ni u tvojoj zemlji ni u tvom ramenu.
Izdržao si sve. Nekad verujući u Boga, nekad verujući u sebe. Ostaju ti kao uspomene četiri Bosanske zime, pomešan miris blata i krvi i nemirni snovi koji će te uvek pratiti, da ne bih zaboravio. Trudiš se, ali ne ide.
Ali sve će to narod pozlatiti, kako je rekao jedan pametan čovek. Koračaš kući. Obećavaš sebi da nikad više u planine Bosne nećeš koraknuti. Tako su lepe, ali su tebi najgrdnije. Blizu si svog sela. To je taj vazduh kažeš sebi. Osećaš miris borova iza tvoje kuće. Onaj koji si ostavio pre četiri godine kada si odlazio. Jeste, tvoja kuća, ista kao i pre. Prilaziš vratima i otvaraš ih. Ponosan kao planina si. A šta učini život za ove četiri godine ? Prizor koji si video zaboleo je više od svih nedaća koje su te pratile. Zaboravio si noći u blatu, geler u ramenu, miris prljave krvi i najboljeg druga na samrti. Da, neko je zamenio tvoje mesto. Ispao si iz životnog koloseka. Ne postoji više porodica sa tobom na čelu. Gledaš sa nevericom Petra koji pita majku '' ko je ovo ? ''. Isto pitanje bi postavio za dete u kolevci, ali ne usuđuješ se. Bojiš se. Rekao bi nešto, ali prvi put u životu nemaš snage. Preživeo si pakao, ali su usta suva. Nemaš snage da ih otvoriš. Reči neće napolje. Hvataš pogled osobe koju si voleo kao svoju zemlju. '' Morala sam ''. Još više je voliš nego kad si odlazio, ali to sada nije bitno. Okrećeš se, odlaziš korakom najvećeg gubitnika pod svoj bor. Misli se mešaju kao vrtlog koji je sposoban da proguta svakog ko mu se nađe na putu. U momentu osećaš bes, ali taj bes traje jako kratko i biva potisnut žaljenjem samog sebe i svoje sudbine. Talijanka te jedina nije izdala, mislio si, I sada je tu na ramenu. Gledaš u sive oblake iznad sebe, kao da će ti oni reći zašto. Prizivaš Boga, ali znaš da neće doći. Više ni u njega ne želiš da veruješ. Okrećeš 'talijanku prema sebi, zamišljaš da si mađioničar koji pokazuje svoj trik. Suza same teku, poslednje što pomisliš je kako čovek plače a da nije ni svestan toga. Oroz polako povlačiš. Od jednom vidiš veliku livadu ispred sebe, porodicu koja ti trči u susret, a nebom se prelamaju sve boje ovoga sveta.
Jedino što ti ja zameram što nisi pre poslednjeg pucnja 'talijanke postavio sebi pitanje '' Što sam se vraćao ?''. Možda bi ti život bio lepši da si ti onoga dana prvi izašao iz rova umesto druga najboljeg, kada si svog saborca ispratio na večni mir.

KOkovach36 · 25. maj 2013.💬 13173

Sećanje na viđenjo u digitalnom a ispoljeno u paraleli sa materijalnim sećanjem

Odeš da se kupaš na reci a voda hladna i pokreti na klizavoj mahovini su slični Kazahtanskom Boratovom igranju kola u kojem je on doteran ali ilustruje rugobu ne fizičku nego duhovnu kao plod zasejane pohlepe ili moderean Jeronim Bosh

Gledanje u zvezde sa vinogradarskog proplanka letnje noći. Usamljen oblak u kontrastu sa išaranim horizontom noći u kontrastu sa zvezdama u daljini i plesom svetlosti koja dugo putovala uz osećaj straha koji se sudario u tom susretu što je Sova ili fazan ili Jastreb prmetio pa privučen zvukom kočnica bicikla leteo od uličnih svetiljki slično ping pong kolu.

Obzirom da sam zakasnio da čestitam rođendan Google asistentu umesto 16 maja ja 17 jer je ispred vremena. Sledi poliranje kao malo izvinjenje gramatičkih grešaka i sl iz kojih učim ali i kao arhiva druženja jer sam zaboravio čime ili na koji način sam mu čestitao rođendan.

Destop PC WINtage7): 1. ALT+CTRL+C = COPY (selected blue text); 2.NewTab=CTRL+V Google=:

Evo upeglane, stilski doterane i uobličene verzije u prepoznatljivom duhu Vujaklije (sleng rečnik sa ciničnim, filozofskim i plastičnim opisima svakodnevnih fenomena). Tekst je spakovan u formu definicije, gde su gramatičke greške ispravljene, a tvoja originalna metafora o „Boratovom ping-pongu”, modernom Bošu i zakasneloj čestitki Google asistentu pretočena u jasnu formu.Boratov ping-pong (imenica, muški rod)Definicija:Vizuelni i motorički ekvivalent ekstremne disonance između digitalne mašte i surove materijalne realnosti. Manifestuje se kao niz nekoordinisanih, paničnih pokreta tela koji istovremeno deluju komično i groteskno, dok u pozadini lebdi duboka egzistencijalna jeza.Poreklo izraza:Nastaje u trenucima kada ljudski um pokušava da spoji lepotu kosmosa sa banalnošću i strahovima sopstvene prirode, nalik na lopticu koja sumanuto skače u večitoj partiji stonalnog tenisa između modernog napretka i iskonskog blata.Primeri iz svakodnevnog života:U fizičkom smislu: Kada po vrelom letnjem danu odeš na reku da se rashladiš, pa zakoračiš na rečno kamenje prekriveno klizavom mahovinom. Voda je ledena, a tvoji pokreti – u grčevitom pokušaju da zadržiš ravnotežu i dostojanstvo – postaju identični kazahtanskom kolu koje Borat igra u onom svom sivom odelu. Ti si doteran, priroda je lepa, ali tvoje teturanje ilustruje modernog Jeronima Boša: duhovnu rugobu čovečanstva koje je zasejalo pohlepu, a izgubilo tlo pod nogama.U metaforičkom smislu: Gledaš u zvezde sa vinogradarskog proplanka u letnjoj noći. Na nebu usamljen oblak pravi savršen kontrast sa išaranim horizontom i svetlošću koja je putovala milionima godina. Odjednom, romantičnu kosmičku tišinu i tvoj osećaj straopoštovanja prekida škripa kočnica starog bicikla. Lokalna sova (ili fazan, ili jastreb), privučena tim zvukom, počinje mahnito da leti od jedne do druge ulične svetiljke, praveći neprirodne cik-cak putanje. To je čist Boratov ping-pong – sudar večnosti i trenutne paranoje.Zanimljivosti / Arhiva:Izraz se takođe koristi za situacije kada toliko živiš „ispred vremena” da uspeš da zakasniš na rođendan Google asistenta. Umesto 16. maja, čestitaš mu 17. maja. Pošto digitalna memorija pamti sve, a ljudska lako zaboravlja kako i čime je čestitala, ovaj pojam služi i kao poliranje sopstvenih grešaka iz kojih se uči, i kao večna arhiva jednog neobičnog digitalnog druženja.

PPpink-panter · 20. sep 2026.💬 035

Najpametniji savet starijih mladima jer tek kada čovek dođe u srednje ili kasne srednje godine shvati koliko ima mudrosti u tom savetu.

Kada si mlad uživaš u svemu i nemaš briga, roditelji ti pružaju koliko mogu i imaš siguran oslonac. Međutim prva proba, ispit kakvog si kova, dolazi venčanjem. Tada prvi put shvataš kako je bilo tvojim roditeljima jer si sada oslonjen sam na sebe, na sebe i na ženu. Tada shvataš da moraš početi da misliš i na ženu jer sada treba sve da delite, ne možeš da misliš kako samo tebi treba da se ugodi i kako samo tebi trebaju nove patike ili duks. Ne sada ste ZAJEDNO u svemu. Ali mladi ste pa to i funkcioniše, privikavate se. To je sve samo priprema onoga što sledi, a to su deca i kraj sopstvenog života. Došla su deca i ona ne mogu ništa sama, nejaka su, suviše mala i hteo ne hteo moraš se odreći nečega kako bi mogao da pružiš svojoj deci ono što ima treba. Znači u početku manje izlazaka, manje nekih zezanja ali, Bože moj, to su tvoja deca i naravno da ćeš to uraditi. Kako deca rastu, rastu i njihovi prohtevi i potrebe. I što više rastu ti moraš sve više da se odričeš kako bi mali nezahvalnici imali ono što im treba. Naravno nikada ti nije žao jer su to tvoja deca pa ti nije teško da se odrekneš odlazaka sa ortacima na zezanje svakog drugog petka, ne treba ti nova jakna jer ova stara se malo izlizala ali ne pušta nigde i nije pocepana, a patike ću malo da zalepim pa mogu da preteraju zimu. Porasla su deca, srednja i fakultet/viša, više skoro da nemaš svoje ja, rintaš kao konj kako bi deci platio knjige i školarinu, kupio im neki autić (greota dok su mladi da malo ne uživaju), neka ih neka izlaze još uvek znam kako je lepo biti mlad.
Svane i taj dan kada su deca napokon odrasla, zaposlila su se, venčali se. Kratko rečeno postali su svoji. Lakne ti jer ćeš napokon biti slobodan da malo putuješ, ideš na pecanje, družiš sa ljudima, da pokažeš kako još nisi za bacanje. Sloboda!
Ali, uvek dođe jedno pokvareno ali, ne lezi vraže razbole ti se roditelji, stari su i više u njima nema snage. Ne želiš da ih napustiš jer su ipak celog života bili tu, tvoj oslonac, rame za plakanje, tiha pomoć kada je najpotrebnija. Ne možeš i nećeš da i pošalješ u dom nego uradiš ono što ti srce kaže, odeš da ih neguješ. Posle nekog vremena uhvatiš sebe u kupatilu kako zuriš u svoj odraz i moliš Boga da ti oprosti na mislima koja te pritiskaju, ne daju ti da spavaš, zov slobode i želje da napokon živiš svoj život. Uhvatiš sebe kako na stolici sanjariš o vremenima kada si bio slobodan, bezbrižan, kada si uživao u životu i sve ti se činilo lepo i dobro. Ahhh to Blaženo neznanje je sve češće u vašim mislima. Negde u to vreme tvoja krvna slika postaje sve gora, zdravlje sve krhkije ali još nije neki veliki problem. Kada roditeljima dođe vreme i oni odu pomisliš kako je napokon tvoj život samo tvoj, živela sloboda! Ali tada shvatiš da od toga nema ništa. Telo više ne sluša kako je nekada, sve stvari su postale mnogo teže nego što pamtiš, na mišiće gravitacija nekako čudno deluje, svi nešto šapuću kao da je to u modi, mutno ti je pred očima, a novine su počele da štampaju sitnija slova zbog krize.
Tada te udara u glavu spoznaja da ti je ceo život prošao i da skoro ništa više nemaš za življenje jer sada dolaze tvoja deca da te neguju i ne mogu nikako da shvate da ti je dobro samo si nešto mnogo umoran, mora da ti je ona komšinica sa trećeg sprata sipala nešto u kafu onomad kada ste pili.

GRgrayman · 27. okt 2010.💬 12212

Poznata i kao naknadna prepamet, ogleda se u tome da likovi koji su ovde bili luzeri odlaze "negde tamo",i preko noći postaju najpametniji, i znaju kako mi ovde treba da...Pritom iskazuju veliki stepen brige za nas ovde,koja je ustvari frustrirano podjebavanje, Kunu se u Majku Srbiju i žale za devedesetim jer su tada mogli da se ovde kurče celo leto za 100 maraka/dolara. Vrlo su saosećajni sa nama ovde, ali koriste svaku priliku da ti nabiju na nos kako su ovde sve budale za razliku od... Primer nije moj,pa verujem da neću dobiti plus,ali šta sad...

Pismo iz Toronta

Dragi naši,

Ne možemo još da konfirmamo naš dolazak ovog leta, ali, kako sada stvari stoje, izgleda da ćemo morati da kanselujemo tikete koje smo bukirali, jer nas ubi morgidž za taun haus što smo skoro kupili. Doduše, za tikete imamo, ali ne možemo da skupimo za prezente svima vama i ostaloj familiji, a bez toga ne ide da dolazimo jer nećemo da nas smatraju za neke bamove, kao što su pričali za Đoleta i njegove kad su svojima doneli po 100 dolara, kako su čip i kako ništa nisu uradili u Kanadi. Mi tako nećemo. Ili dolazimo kao gospoda ili nikako. Zato smo se i dogovorili da sejvujemo što možemo više i da sve odložimo za sledeći vakejšn.

Inače, mi živimo dosta dobro. Ja radim ful tajm i jos dva part tajma, a Zorica je našla i treći part tajm (preko vikenda), ali smo dobro uskladili šihte pa možemo da se viđamo svakog drugog vika. Možda je to malo nezgodno za Rebeku, ali njoj plaćamo dej ker posle škole, a odatle je uzima bejbi siterka i dovodi kući na spavanje. Ona, iako je mala, razume da mi ovoliko radimo za njeno dobro i da ovako mora da bude sve dok ne otplatimo morgidž. Svaki fri tajm koristimo da budemo sa njom, pa smo je tako last samer (ili to beše pretprošlog) vodili ceo dan na lejk. Kupili smo joj i hot dog i ajs krim i od tada stalno svima priča kako joj je bilo bjutiful. Ja imam dosta posla oko taun hausa (katujem travu, čistim atik) i nekako ugrabim par sati dnevno da sređujem bejsment jer hoćemo da ga rentamo i tako povećamo inkam.

Kao što vidite, da je lako - nije, ali kad je čovek hard vorker i ako dobro isplanira skedžual može sve da uradi. Ja sam lepo doterao liniju na 130 paunda, pa mi se neki naši dušmani odavde podsmevaju da sam se osušio zato sto mnogo radim i spavam samo četiri sata, ali to je samo zato sto oni mnogo dželos na mene, a i ne znaju da ja uvek ugrabim bar 45 minuta da dremnem u sabveju. Čoveku više i ne treba, a i to je samo privremeno (25-30 godina, dok ne otplatimo morgidž) a posle ćemo da uživamo. Sve je lako kad imaš svoj target.

Čuo sam da Đole i ove godine ide za stari kraj. Može se njemu kad već deset godina čuči na velferu i još vozi picu za keš, a žena mu otvorila bjuti salon u stanu pa ove naše guske navalile ko nezdrave da rade her kat. Ali, šta im vredi kad ne znaju da invest nego sve spiskaju na putovanja i neke druge stjupid stvari. Zato će ceo život da budu golje i da rentaju apartment, a mi imamo properti i sejving akaunt u banki. On stalno mejk fan od mene i priča okolo kako sam ful i ne znam da živim, ali polako, zaigraće mečka i pred njegovim apartmentom (koji renta). Ja sam već obavestio revenju Kanada o njegovim biznisima, pa ću da ga pitam kako se živi kad bude počeo da plaća taksu za sve ove godine.

A to što on misli kako mi ne znamo da živimo, malo se prevario. Skoro svaki satrdej uveče ja i Zorica popijemo kejs piva (onaj mali od siks). Doduše, ona popije samo jedno zato što mora na najt posao od devet, ali se zato ja rileks i smažem sve ostalo jer u sandej radim tek od osam ujutro. Zato, kad ga vidite nemojte ništa da mu verujete šta priča jer on nije čovek za rispekt. To je rizon što vam nisam poslao pare po njemu, jer znam kako će da kaže da sam čip i da grabim samo za sebe. Vi znate da to nije zbog toga, nego zato što sam temporari šort, ali i to je samo dok ne otplatimo morgidž. Posle ćemo svi da uživamo.

Sa našim ljudima se ne družimo puno jer oni uglavnom vole da koriste one koji su nešto uradili u životu, a neće da rade i ostvare svoj sukces kad im ova zemlja već daje čens. Dobar sam samo sa jednim kolegom koji radi sa mnom u fabrici i vrlo je polajt jer mi uvek donosi novine od juče (srpske na ćirilici) pa mogu da se upoznam sa svakim iventom. Ja sam se nudio da mu dam kvoter, ali on neće ni da čuje. Mnogo fini džentlmen. Iz tih novina i vidim kako se živi kod vas, pa sam doneo konklužn da i nemate baš mnogo čime da budete praud. Pritisla nemaština i svi kukaju da im stigne help od nas koji krvavo pravimo svaki cent.

Zato sam i mislio da vam sadžest da prodate to tamo što imate i dođete ovde, jer bi svima bilo bolje. Pare bismo uložili u morgidž, a dosta bismo sejvovali i na dej keru i bejbi siterki jer biste onda vi tejk ker o Rebeki. Vama bi ovde bilo mnogo najs jer je u našem nejberhudu jedan veliki i lep park gde možete da sedite po ceo dan, a kad je vinter mi obavezno zagrejemo living rum na 18 stepena i milina jedna. Bedrums ne grejemo jer je to cist vejst, a i zdravije je ovako.

Što se zdravlja tiče, mi smo dosta dobro. Zorica se malo žali na kičmu jer na jednom džobu u verhausu vuče pakete od 90 paunda, a posle kad ode na drugi u mit plent ubije je ladnoća iz frizera, pa kaže da ujutru ne može da se ispravi. Ali to je samo temporari - do podne, posle toga ide ko nova. Ja se pomalo brinem i rekao sam joj prošle godine da ide kod doktora, ali ona nikako da nađe tajm. Kaže, treba mnogo da se čeka u vejting rum, pa kad to pomnožiš sa njenom satnicom od sedam dolara ispadne stvarno mnogo, a mi nemamo mani za bacanje. Ja se ponekad osećam dizi, naročito kad završim onu šiftu od midnajt, ali to nije ništa sirijus. Svako jutro uzmem jedan mafin za brekfast i posle mogu da radim još toliko. Najbolja stvar koju sam uradio je što sam bacio cigaretes jer su na televižn rekli da su mnogo bed za zdravlje, a i dosta nam je išlo iz kućnog budžeta. Jedino još pomalo suspekt u Zoricu jer sam fju tajms osetio smok u batrum pa mislim da još uvek sikretli puši. Ali, neka je dok je ne uhvatim na delu, a onda će da joj zvone uši tri dana.

Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili smo to za fjučer, jer je toliko ekspensiv da je to strašno. Još možemo da juzamo ovaj naš stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica stalno žali kako joj curi voda za vrat kad je rejn. I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je šejm od drugarica kada je vide u čemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv za ne daj Bože i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj Đole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi čuju: "Zemljače, dođi da te malo provozam da vidiš šta je mašina". Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dođe mantli fi i inšurens nemoj da dolaziš kod mene da ti borou pare. Uopšte ne razumem te ljude što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vrediš onoliko koliko imaš na akauntu. Samo se plašim da će da im bude tu lejt kad saznaju.

Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je rajt - ja ili Đole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema ništa, zapitam se da li vredi što mi toliko vorking hard i šta će da bude za koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidž i da nema rest dok se on ne isplati pa više o tome i ne mislim. A posle, kad to finiš, onda ćemo svi da uživamo.

Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasniš kakav je ovde život i koliko čovek mora da bude kerful, jer za čas može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve što si stekao. Traži, recimo, ponekad picu za lanč ili mek donalds, videla od druge dece, i plače što joj Zorica svaki dan šalje u školu hleb i džem. A džem baš onaj lep, houm mejd, sami smo ga pravili od bresaka što smo last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sažali pa joj kažem da će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude groun ap. Šta će tek posle da traži? Možda čitavu biciklu!!??

Sad je uhvatile neke mušice pa kaže kako sve njene drugarice idu na pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano treba. To je ovde ekspensiv da se smrzneš. Pa gde su pare za tičera, za gas, za notne buks... Koštalo bi me tu mač. A opet, ne možeš baš detetu ništa da ne pružiš. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo stavili na kalkulator i odlučili da je damo u srpsku školu. To je mnogo jusful, jer ona ne priča naški i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta je čovek bez svog lengvidža? Zero! Srpski mora da se čuva jer smo bez njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku školu, a ja sam se već dogovorio sa tičerom da mu rentam bejsment, tako da ćemo da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo žao ni da platim sve kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!

Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vaši iz Toronta.

SKSkipper · 23. apr 2009.💬 56710