Što sam se vraćao?
Kada završiš na životnoj margini i osetiš da ti je svaki mogući potez u tom trenutku pogrešan, doteran do mat pozicije iz koje te ni najveće nebeske sile ne mogu spasiti. A to ni ne žele da učine. Gde sam išao? A zašto sam se vratio?
Otišao si. Otišao si ponosan jer braniš svoju zemlju. Pevao si iz sveg glasa sa svojim saborcima, jer si samo pretpostavljao u daljini šta te čeka. Očeve cokule, koje su pregazile Albaniju su sada na tvojim nogama. Osećaš se hrabrim da pokoriš ceo svet. Osećas se hrabrim jer to i jesi.
Pogledom si ispratio svoju trošnu kuću i ženu koja u naručiju drži malog Petra, i plače za tobom. Ne okrećeš se za njima, jer si siguran da ćeš se vratiti.
Koračao si Bosanskim planinama, naučio šta je rat, šta je život. Sa puskom 'talijankom na ramenu si se toliko srodio da ti je bila sestra koju nikad nisi imao. Često izgubljenog pogleda u daljini, sanjao si Petra, sanjao si kuću, porodicu. Da ti je samo jedna noć u svom krevetu, mislio si. To te je vuklo dalje, vuklo te je onda kada ti se činilo da je svaki korak sve bliže dnu.
Ranjen si. Uspomena u desnom ramenu te pratila dve godine. Pozdravljala na svaku promenu vremena, i podsećala na ono zbog čega se boriš, da tuđinu nije mesto ni u tvojoj zemlji ni u tvom ramenu.
Izdržao si sve. Nekad verujući u Boga, nekad verujući u sebe. Ostaju ti kao uspomene četiri Bosanske zime, pomešan miris blata i krvi i nemirni snovi koji će te uvek pratiti, da ne bih zaboravio. Trudiš se, ali ne ide.
Ali sve će to narod pozlatiti, kako je rekao jedan pametan čovek. Koračaš kući. Obećavaš sebi da nikad više u planine Bosne nećeš koraknuti. Tako su lepe, ali su tebi najgrdnije. Blizu si svog sela. To je taj vazduh kažeš sebi. Osećaš miris borova iza tvoje kuće. Onaj koji si ostavio pre četiri godine kada si odlazio. Jeste, tvoja kuća, ista kao i pre. Prilaziš vratima i otvaraš ih. Ponosan kao planina si. A šta učini život za ove četiri godine ? Prizor koji si video zaboleo je više od svih nedaća koje su te pratile. Zaboravio si noći u blatu, geler u ramenu, miris prljave krvi i najboljeg druga na samrti. Da, neko je zamenio tvoje mesto. Ispao si iz životnog koloseka. Ne postoji više porodica sa tobom na čelu. Gledaš sa nevericom Petra koji pita majku '' ko je ovo ? ''. Isto pitanje bi postavio za dete u kolevci, ali ne usuđuješ se. Bojiš se. Rekao bi nešto, ali prvi put u životu nemaš snage. Preživeo si pakao, ali su usta suva. Nemaš snage da ih otvoriš. Reči neće napolje. Hvataš pogled osobe koju si voleo kao svoju zemlju. '' Morala sam ''. Još više je voliš nego kad si odlazio, ali to sada nije bitno. Okrećeš se, odlaziš korakom najvećeg gubitnika pod svoj bor. Misli se mešaju kao vrtlog koji je sposoban da proguta svakog ko mu se nađe na putu. U momentu osećaš bes, ali taj bes traje jako kratko i biva potisnut žaljenjem samog sebe i svoje sudbine. Talijanka te jedina nije izdala, mislio si, I sada je tu na ramenu. Gledaš u sive oblake iznad sebe, kao da će ti oni reći zašto. Prizivaš Boga, ali znaš da neće doći. Više ni u njega ne želiš da veruješ. Okrećeš 'talijanku prema sebi, zamišljaš da si mađioničar koji pokazuje svoj trik. Suza same teku, poslednje što pomisliš je kako čovek plače a da nije ni svestan toga. Oroz polako povlačiš. Od jednom vidiš veliku livadu ispred sebe, porodicu koja ti trči u susret, a nebom se prelamaju sve boje ovoga sveta.
Jedino što ti ja zameram što nisi pre poslednjeg pucnja 'talijanke postavio sebi pitanje '' Što sam se vraćao ?''. Možda bi ti život bio lepši da si ti onoga dana prvi izašao iz rova umesto druga najboljeg, kada si svog saborca ispratio na večni mir.
