Iako je zdraviji, mnogi ljudi ga ne smatraju hlebom, već se i dalje klanjaju vekni od pola kile belog, vazdušastog hleba.

Period noći, po narodnom verovanju i predanju, kada si izložen na milost i nemilost nečistih sila, karakondžula, veštura i srodnih onostranih sokoćala. Tek kad petao zapeva, negde oko 4 ili 5 o uranku, onda si fraj.

Несуђени soundtrack за филм " Ми нисмо анђели 2 ".

Наиме, сада већ давне 2005. Срђан Драгојевић је дошао на идеју да контактира тада јако популаран хип хоп трио Bad Copy да у свом стилу направе нумеру која ће на најбољи начин описивати долазак на свет петнаестогодишње Софије која се, као нови лик, први пут појављује у наставку култног филма. И сам је сумњао како ће филм проћи код публике јер је рециклажа фора из првог дела са пар оригиналних фора, па му је музика овог шареног састава била план Б , да наставак филма остане по нечему упамћен.
Позвао је момке и отворено им рекао шта треба да буде тема песме. То је дилема да ли је мала Софија плод љубави маме и тате или се једноставно тата толико ушик`о да је доватио маму која се такође неким чудом ушикала, и смандрљао је на брзака. Иако сви добро знамо шта је у питању , ал` нек се унесе мало дозе романтике у све то.
Момци ладно прихватише посао, не занимајући се за новчани део хонорара, уз један услов, да авансно добију три гајбе пива, јер их мрзи да изађу до проџе. И ту лежи кључ зашто је ова песма несуђени soundtrack за филм. Наиме, испијајући последњу гајбу негде око пола 3 по поноћи ,када поштен свет спава, Ајс дође на идеју да зове људе телефоном и да им подригују a cappella. Листањем дневника позива дођоше и до Срђановог броја , позваше га. На несрећу читаве филмске јавности Драгојевић се јави пропраћен салвом дубокотрбушних подрига а и Тимбетових прдежа. Још кад је чуо Скаја како се кења по његовом лику а и будућој странци, чији је и данас члан, реши заувек да оконча сарадњу и упркос наговорима са стране одбаци сваки вид договора.
Момци, сутрадан, кад су схватили шта су урадили, отидоше у кафану на по једну, а песма остаде да скупља прашину у фиоци , све док је Скај није 2013 пронашао, сасвим случајно тражећи папир да завије... фишек за семенке.

SK16 1/4

Lik koji "sve" zna o racunarima.

Najčešće mesto gde ljudi iznose lične frustracije i stavove. Pre svega da kažem čast izuzecima, onima koji stvarno komentarišu pesmu, umirućoj vrsti. Inače da naglasim da nisam nacionalista i svako spominjanje za ili protiv nekog naroda je u duhu definicije i nije pisano sa namjerom da uvrijedi nekoga. Ako se neko ipak uvrijedi, ko mu jebe mater. Ako negde pomješam ijekavicu i ekavicu ne zamerite bre, izgubio sam se više u kojoj državi živim i kako treba da pričam bolan.

Održava se u znak sećanja i odavanje pošte nekom preminulom.
Na većim događajima ili skupovima se u publici taj minut koristi za neke druge stvari, jer 90-ak procenata publike ili ni ne zna ko je taj nesrećnik, ili ih jednostavno zabole donja pipa.

Marijanska brazda ženske ljepote. Ljepše otkopavaju. Niko neće, a i ne smije, da je pipne. Nema te rakije koja te može stimulisati.

Nenadano izvlačiti neophodne informacije od čoveka koji priča u snu.

Izraz kojim sagovorniku stavljamo do znanja da nijesmo u potpunosti sigurni da je njegova mentalna higijena na nivou.
Sreće se još i u oblicima "Kako je zglavom?" i "Šta je s glavom?"

Vidio sam ga u izlogu kad me je otac poveo u grad da prodamo stoku. Crn k'o novembarska noć, sa sivom trakom okolo i uskim obodom, odmah mi je zapao za oko. Stari, zadovoljan zbog uspješne trgovine, zavuče ruku u džep, izbroji novce i - eto njega na mojoj glavi!

Ja, mlad momčić od osamn'es' ljeta, šaljivdžija, šeretski ga nakrivim na desnu stranu i krenem po sijelima. Pročuo se taj moj šešir međ' curama. I njoj se dopao. Za traku mi đurđevak zadjenula. Te jeseni, zatražih joj ruku od oca. Pristao je - iz dobre sam kuće. Napravismo veliko veselje, gdje se vajni mladoženja, to jes' ja, toliko naliza da su morali šeširom donositi 'ladnu vodu sa izvora kako bi me dozvali. Nije rakija za mene.

Zarati se. Kren'o jedno veče u šumu da potražim zalutalu stoku kad naletih na neke soldate. Sam đavo zna koga su tu čekali u zasjedi, pa osuše po meni, ni krivom ni dužnom. Bježao sam koliko me noge nose. Na šeširu mi puščano zrno napravilo dvije rupe. Puc'o Švabo d' ubije, usta ga jebem! Šta bi bilo da sam ga do ušiju navuk'o? Dugo sam ga nosio tako šupljeg, cijeli rat i par godina posle. Nije se imalo za novi. Malo mi je kisla glava, al' bio čo'ek mlad, ništa mu nije smetalo. Eh...

Prođe i to. Sastaviše se nekolike rodne godine, iskrči se imanje, posija se žito i kukuruz, a ja od miline svako jutro - u obilazak. Samo mi šešir viri iznad usjeva! Umorim se, legnem pod šljivu, nakvirim obod preko obrva da mi sunce ne smeta i zaspim dok se oko mene sinovi igraju. Ljepota božija!

Prođoše godine, postadoh najbolji domaćin u selu. Iškolovah djecu, poženih, unuke stekoh. Sad imam tri šešira - jedan za slave, drugi za svadbe, treći za okokuće. Ne gledaju me više snaše, ispod šešira se bjelasa snježnobijela kosa, nije više ni red. Ako! U šešir berem prezrele trešnje i nosim unucima. Oni mi se obraduju.

Stiže me i bolest. Staračka. Sve ređe izlazim i sve ređe nosim šešir. Spada mi sa ćele. Umrijeh srećan. Djeca su odavno svoji ljudi, a ni nje više nema. Sahraniše me jednog lijepog majskog jutra, sa šeširom u kovčegu, jer sam tako htio. Možda me ona, tamo, ne prepozna bez šešira.

Obavezno zlo koje prati skoro svaki kvalitetan, a bogami i dobar deo nekvalitetnih filmova. Kada neki film doživi veliki uspeh kod kritike i publike (pre svega da uzme pare, a oskar ne bi škodio) po copy/paste principu snime nekoliko nastavaka da bi zgrnuli lovu na siguricu. Obično snime još dva kako bi se napravila tzv. trilogija iako svaki film ima sopstvenu priču i na silu dopisane negativce i sporedne likove. Praksa je pokazala da su se četvrti delovi pokazali ka katastrofalni (Indijanac Džons i lobanje kristala, Betmen i Robin, Supermen IV, Živi slobodno il' daj hard disk), a ako nije tako loš peti će sigurno sjebati celu franšizu (Roki). Ako se radi o hororima imaće dvocifren broj nastavaka kao što je slučaj sa slešersko ekipom Majklom, Džejsonom, Fredijem i našom Žikinom dinastijom gde ne možemo reći da je došlo do opadanja kvaliteta jer ga ni u originalu baš i nije bilo.

Star Wars-i koji su "počeli" od četvrtog dela su uveli široj publici tzv. prednastavke (prequel). Što bi rek'o Lane Gutović "Ja kad čitam knjigu, čitam je od sredine. Tako ne samo da ne znam kako će se završiti, nego ni kako je počela". Tako već u originalu imamo prilično nejasnu radnju koja nema potpuni kraj. Tako publika želi da pogleda i nastavak, i još više prednastavak iako znaju kako će se završiti. Ova praksa je često primenjivana u protekloj deceniji (Underworld, Iks-ljudovi, Exorcist, Caprica).

Trenutno više vezana za video igre i anime je pojava međunastavaka(interquel). U situaciji u kojoj želite da imate sve likove sa moćima iz 6. dela, a u 7. je pola njih pomrlo, vi smeštate 11. deo između njih. Primeri Street Fighter, Devil May Cry, Prince of Persia...

Kada na ovaj način potpuno upropastite franšizu jedino što vam preostaje da sačekate da prođe desetak godina i uradite rimejk čitave priče tzv. restartovanje(reboot). Relativno skoro je to uspešno urađeno sa Betmenom i Džejms Bondom, a u planu je i sa Spajdermenom. Postoji i nekoliko samostalnih rimejka koji su pokazali bolji od originala(Kronenbergova Muva, De Palmin Scarface).

Proslavljeni sportski komentator na RTRS-u. Postao čuven po lapsusima, kojih je u toku svakog prenosa toliko da se naprosto iznenadite kad čovjek kaže nešto kako treba. Kad tome dodate prenaglašenu melodramatičnost dobijete osobu za koju u radio emisijama gdje se javljaju penzioneri, gdje se obično žale na siromaštvo, nestašicu lijekova, niske penzije,mole voditelja da iskoristi svoj uticaj da više nikad ne prenosi utakmicu.

Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.

U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.

To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.

(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)

Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.

Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.

Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...

Riječ koja je u širokoj upotrebi u Krajini. Uglavnom se koristi u istu svrhu kao i riječ žderati, mada nije isključena upotreba ni u drugom kontekstu. Donekle opisuje nivo masnoće hrane, jer se najviše koristi kada se govori o masnijoj hrani poput slanine, suvog mesa, pečenja, itd. Međutim, pored toga, dodavanjem prefiksa "s", koristi se za pojačavanje efekta riječi poput pasti, skršiti se, itd.

Kao što autor Rosoneri reče, "Blaz ne može da bude čo'ek ispod 150 kila". Moj deda se nije zvao Blaž, i nije imao 150 kila, već pola od toga. Dakle, ja u stvari i ne definišem svog dedu. Ali deda je dobra riječ da se stavi uz Blaza. Odaje dozu subjektivnog i vjerovatno nezasluženog poštovanja, uz odsustvo svakog straha. Zato nije recimo - tata Blaž, čika Blaž, čiča Blaž... Ne ide.)

Moj deda Blaž je dobar čovek, iz perspektive svakog komšije iz kuće preko puta koji mu već 20 godina viri u kesu sa pijace. On sjedi u fotelji i salta kanale, gleda tenis, gleda farmu, gleda dnevnik, gleda slagalicu, gleda bolji zivot (e jes ovaj marko nikolic dobar glumac...eee...), i tako gleda sve na sta naidje, ne obrcajuci paznju na to sto mu prolazi ispred ociju. Da, deda Blaž je malo izlapeo, srecom po njega. Deda ima teske kosti, ima salo, tesku osuncanu, izboranu glavu, i svijetle oci sa alkoholicarskim podocnjacima. Deda Blaž, dok je bio samo Blaž, nikad nije morao da prestane da pije. Jednostavno, ta casa je toliko isla uz njega da nikome nije ni padalo na pamet da mu trazi da stane. Sada vise nije tako u mogucnosti (sto ga ne sprecava da natoci rakiju prije variva, ali ta se ne racuna u alkohol). Sada se fura debeli stap. Cesto zaticem dedu Blaža u mojoj osuncanoj ulici kako sjedi u dvoristu na niskoj stolici platnenog zaledja, sa tim istim stapom od svijetlog drveta medju nogama. Deda Blaž voli i zenske, i cesto mu taj lako zagubljivi pogled odluta nehoticno tamo gdje mu ni misao vise ne ide. On to tako malo, instinktivno, zavuce oko u bezbriznije krajeve, i uvijek prizna kad je uhvacen.

Deda Blaž ne prica mnogo. Jes jes, nije nije, hehe, eee Marko Nikolic, dobar glumac... To i jos par uzrecica su mu dnevni repertoar. Cudno mi je to bilo, jer ostale dede iz ulice ne zaklapaju. Deda Blaz ne voli da seta, valjda stedi kilometre, postao je tanak sa njima, i sam je osjetio (ali ni o tome ne prica). Voli kad mu pogodimo merak. Kako samo dusevno ispusti ono'eee hehe', kad mu iznesemo TV na terasu, ili kad mu spremimo ribu. Voli ribu. Voli i da vrti onaj stap u ruci. I sve je vise blažen sto je tuplji, taj moj deda Blaž.

Iskreni vapaj prosečnog Srbina posle apstinencije od mesišta koje traje više od dva dana.

Štranga. Vešala. Oko vrata je vezuju razočarani u ljubav, ćivot, ljude, sistem, sebe, i ko zna šta sve još.

Jako iritantni likovi. U svakoj temi oni su bili naj, njima je bilo najgore, oni su se najviše napili, njima su se dešavale sve najgore i najbolje situacije i svaka moguća tema o kojoj se priča prekida se glasom smarača "Nije to ništa, ja sam..".A kad ih pitate da ispričaju taj svoj događaj u detalje uglavnom je fora čekaj da se setim ili im treba vremena da uopšte počnu priču, dok je smisle naravno.

Nešto poput narodne "Rđavom kurcu i dlaka smeta". Tužna činjenica, da "naš" čovek ne ume da prihvati svoje neuspehe i propuste pa onda uvek uspe da nađe nekog koga će okkriviti kako se ne bi suočio sa samim sobom.

Prvi istorijski eklatantan dokaz da RTS NE UME da napravi tinejdžersku seriju.
Novi, još bolji dokaz za takvu tvrdnju je "Priđi bliže", ali obzirom da se ona tek odnedavno prikazuje, ta serija će tek dobiti podrobniji sociološko-psihološko-psihijatrijski pristup.
Shvativši da su joj sve kćerke odrasle, i da se njen život u narednom periodu svodi na seckanje luka za supu, Spomenka Kovač negde 2002. godine odlučuje da još jednom dokaže svoju mladolikost- pišući scenario za "teen" seriju, a pritom promovišući raskošan glumački antitalenat svoje najmlađe kćerke. Dakle lepo i korisno. Radnja je smeštena u šatro- prosečnu beogradsku osnovnu školu. Pritom, učionica "glavnog" odeljenja i za beogradske uslove izgleda kao da je stigla iz svemira, a poređenje sa prosečnom srpskom učionicom u nekoj palanci ili na selu, gde koze i učenici sede jedni pored drugih je bezpredmetno. Sama radnja i ideja realno nisu idiotske- ono što treba da se događa na kraju osnovne škole, objektivno se i događa glavnim junacima- prve ljubavi, aktivna druženja, "furanja" stilova i sl. Ali način na koji je to Spomenka Kovač prikazala, zaista poriče njenu mladolikost. Dodatno nas je zabrinula činjenica da se njena kćerka ponosno hvalila u medijima kako je ona lično pomagala majci u razumevanju mladih, obzirom da je sama tada imala 17 godina.
I tako, kada je RTS sve fino zapakovao, na proleće 2003. nas je sačekao produkt sa sledećim junacima:
Roki- igra je naravno Anja Kovač, najmlađi izdanak dinastije Kovač. Iako je trebalo da ispadne glavna riba u razredu, očigledno je da su majčine oči slepe za te stvari, pa je niko nije gledao kako izgleda ispod vrata... Ili grudi :P
Sofija i Mina- neke dve, malo zgodnije ribe (od Roki, svakako. Time je RTS napravio i mudar potez- izborom Anje K. da igra Roki, mogli su sasvim prosečne frajle da mete da igraju ove dve). Inače su ekipa sa Roki. Sve tri su isfurale sa glavnim frajerima u razredu, do kojih ćemo kasnije doći.
Packe i Kečina- glavni frajeri u razredu. Packe se farba u drečavo žuto, ali izuzev toga, ni po čemu ne liči na osmaka, već ima vojničku bradicu. Njegovog, kasnije neafirmisanog glumca, su pojedini gledaoci zvali pederko. Kečina je u tom smislu "bolji", ali i on izgleda dosta starije.
Njutn i Bojanče- Izuzev po nadimku, koji se ne uklapa u rečnik današnjih tinejdžera, Njutn je i realno prikazan kao štreber. Bojančeta igra neki klinac, koji je u seriji vršnjak sa Packetom i Kečinom, a inače izgleda kao da je barem peti osnovne. A i pored toga igra prilično udarenu osobu.
Fića i Džoni- uvek se u američkim serijama nađe par, ne naročito pametnih, a malo klepnutih ludaka. E, to su ova dvojica, koji su umislili da su neko i nešto. Inače su pljunuta kopija Balka i Skala iz "Moćnih Rendžera".
Bora- eto idealnog mamca za preostale sponzoruše u razredu. Stigao iz Los Anđelesa, gde je video J.Lo (koja faca, jbt!!!). Odmah izabran za predsednika razreda, nakon izbora, koji su održani na njegov predlog. Po tome zaključujemo da je inteligentan i zoon politykon.
Ostali likovi iz razreda su namerno zapostavljeni, jer RTS-u realni prosek nikada nije bio interesantan...

Aušvic- nastavnik matematike, i novi razredni ovom odeljenju. Na kraju smuva novu sekretaricu Dadu, koju igra ona crvena kovrdžava Tanja Bokan, značajna po ulozi Mađarice u "Crnom Gruji".
Travolta- peder, ili barem biseksualac, koji slučajno predaje muzičko. Fura neki hibrid više izumrlih stilova, koji najviše liči na Elvisa. Navodno se loži na Edit.
Edit i Rista- u realnosti gotovo nemoguć ljubavni par- nastavnik fizičkog i nastavnica francuskog.
Zaga- besprizorna alapača (i kao uloga, a kažu to i za njenu glumicu), koja je direktorka škole. Žvalavi nešto sa starom, formalno penzionisanom sekretaricom, takođe prakljačom, Grozdom...