Strašno ružan čo'ek. K'o da je grobaru s lopate pobeg'o. U njegovom kraju decu ne plaše babarogama, već samo spomenu njega. Bez obzira što lepota nije prelazna, njegova ružnoća jeste. Itekako, naročito ako se s njim uputite u klabing, ukratko, nećete jebati. Al' dobro ima on i dobrih stvari, bar mu dlake ne rastu po dlanovima...

...9389. godina, negde na teritoriji antičke Donje Mezije... nekadašnji rimski grad Justiniana Prima... noć pred sahranu... ritual čuvanja pokojnika...

Rajko: Kad već pominjete Srbe, da li možda znate nešto više o njima? Da li ste znali da je ovaj običaj čuvanja pokojnika ostao baš od njih?
Ištvan: (šapatom) Sad kad opet krene sa nekom filozofijom, njemu definitivno treba oduzeti vremenski modulator.
Mate: (šapatom) Ili mu zbraniti onaj ćaj od Prunus domestice, što ga on nazivaše rakijom... hahaha?
Behrami: Stari ti bi mogao da odmoriš malo!
Mate: Ti Srbi, jel' to beše neko izumrlo pleme, nešto kao Huni, Avari, Vandali?
Rajko: Vidim da niste baš upoznati... a i ti mili moj Mate što tako iza leđa spomenu rakiju... da znaš samo, i ona vam je od njih... a pošto je duga noć pred nama iskoristiću priliku da nešto prvi put kažem o sebi... ne samo o sebi, nego i o vama.
Behrami: Kakve sad to veze ima sa Srbima?
Rajko: Ima i te kako. Sećam se priče đeda...
...
Pre tačno osam hiljada godina moj pra-pra kurajber Miloje Serbski, konjanik oklopnik krenu baš iz ovog mesta... :Huuuu: (uzdah i suza na lice staračko)... krenu sa svojom vojskom na Dardanijsko polje u boj, kasnije se to zvalo Kosovo... Behrami je verovatno čuo i njegovi su iz tog kraja.
Behrami: Jeste, čuo sam... i to da su Srbi na tom polju doživeli strašan poraz i od onda im se briše svaki trag.
Rajko: Daleko da je tako moj Behrami. Mi smo nakon toga na ovim prostorima, obitavali još oko 2000 godina, nas je samo istorija zatrla i sve ovo se ni bi sada ponovo nazivalo rimskim nazivima, već srpskim... i ovaj jezik što govorimo nije nikakav Balkanski no nekadašnji Srpski.
Ištvan: Oćeš da kažeš da si i ti od Srba?
Rajko: Naravno. Ali to sad i nije više bitno. Da nastavim...
Mate: Samo ne moraš toliko detaljno, krati slobodno! I isprićavam se meni je deda prića, da se ovaj Balkanski jezik nekada zvao Hrvatski a ne Srpski.
Rajko: Znam da nikada nisi voleo moje priče, skratiću koliko god mogu! A te izumrle Hrvate što pominješ... samo da znaš da su ti i oni bili nekada Srbi.
Mate: Nije točno! Hrvati su bili naslednici Ilira a ti Srbi neka Slovenska pljačkaška banda.
Ištvan: Daj pusti čoveka neka priča! Kao da je bitno ko su sad Hrvati.
...
Rajko: I desi se tada velika bitka, bi baš na Vidovdan... divlji udariše na pitome... Islam na Hrišćanstvo... Azija na Evropu, a samo Srbi kao okosnica... I junački se borismo protiv brojčano nadmoćnijeg neprijatelja, borismo i izgibosmo, ne svi ali podosta, 60 000 muškog življa, porobiše nam zemlju... pa jebaše i oca i majku 500 godina potom...
Tamo ti negde u 19. veku konačno zbacismo okove turske i krenusmo da jačamo kad eto ti nevolje opet, udariše Germanska plemena... u dva navrata i to žestoko. Ginusno i tada, al' preživesno opet... pa napravismo pakt sa tim Hrvatima, što spomenu Mate i s još nekima.
Kratko potraja, kol'ko zbog međusobnih čarki, tol'ko i zbog snage koju imadosmo tada, te opasnosti po velike sile.
...
Puče fudbal raziđe se društvo... okriviše Srbe za pocepanu loptu!
Svetski ''čuvari mira'' poslaše nam anđela, ''milosrdnog''. Nova stradanja. Mi Srbi rešismo da menjamo nešto tada, da se složimo i okrenemo novi list!

Ištvan: Ko bi rekao?
Rajko: Ma šalim se samo... hahaha! Priča postaje previše sumorna pa da osvežim malo. :Sine aj nalij još po jednu!:
Mate: Ajde sipaj i meni!
Rajko: Posle tog anđela, bili smo sluge, robovi... dođosmo do zaključka da je bolje biti rob nego Srbin, biti miran, tih, ljubiti dupe drugima i živeti a ne stradati, u stvari samo životariti.
... Napravismo kobnu grešku, polako, polako... bivasno sve manji i manji... mešasmo se sa drugima, nekada nedostojnima i nekadašnjim neprijateljima. Oni viđeniji se razbežaše i razastrše po svetu kao Cigani. Nametnuše nam nove jezike i imena, novu ''kulturu'', izgubismo sve... Državu, naciju, tradiciju... postadosmo čerga, a čergu vetar odnese...

... starac ponovo zadrhta i krenu da jeca, spomenu pokojnika ponovo, pa šakama prekri lice... i ostali se zamisliše i zaćutaše... Mate zagrli Ištvana pa spomenu i sopstvenu tužnu sudbinu i gubitak identiteta, reče: Mislio sam da ovo nikada neću reći... ali... bolje je biti Srbin nego rob!

Dobro, znamo, stipsa si. Ali, nisi sirotinja. A ako baš i jesi, onda pusti poruku. Pa može i na viber. I to je besplatno. A pri tom ne poziva na raznošenje plastičnim eksplozivom sebe, tebe, Izraela i Belorusije.
Zapitaj se, da li tih 0 dinara stvarno znači da ti je poziv besplatan. Ili ipak košta?
I to mnogo. Neprocenjivo. Jer, živci nemaju cenu. Sprženi neuroni se ne obnavljaju. Imaš pametni telefon, imaš dovoljno para da platiš megabajte na mreži, pa majku mu, mora da imaš para i za neke minute za kršten poziv. A ne ovako da mi trajno upropastiš dan.
Debilnim, nepromenljivim zvukom zvona koji je napravio neki opsesivno kompulsivni ksilofondžija sa turetovim sindromom.
Jezivim Rasta autotjun glasom.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku kom proklizava lamela.
Jezivim Rasta autotjun glasom na bensedinu i vinjaku kom proklizava lamela i koji me, sudeći po kašnjenju zove negde iza asteroidnog pojasa da mi javi kako hita ka Jupiteru.
Pa me, ako nekim čudom nisam u laboratorijski savršenoj WiFi zoni, teraš da glumim Loga 3 antenu i tražim iole podnošljiv signal kao onomad treći kanal RTS-a a onda, ako ga nađem, ukočen stojim dok ne završiš prvu rečenicu, da ti kažem da te ništa ne čujem i da ću radije doći do tebe iz Subotice na Zlatibor, brže će biti.

Стављање до знања саговорнику да сере к'о трудна фока и толико булазни да би сте лакше разумели пијаног престолонаследника Александра.

Usklik olakšanja prouzrokovan prevrtanjem želuca na morbidne, neželjene, ali istinite činjenice koje krase pojedine delove ovog putujućeg globusa.

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Karakterno slab čo'ek, vrlo lukav i pokvaren, uvjek spreman da nanese drugom štetu makar ni nemao neke koristi od toga. Često je vješto prikriven ispod ljušture šminke i parfema i na prvi pogled se ne vidi da je prda! Hrani se tuđom nesrećom, ima zavist za kućnog ljubimca i svačiji uspjeh ga boli.

Strana na Wikipediji na koju često idem da bih copy-paste-ovao latinična slova koja mi zatrebaju za neke reči u definiciji, jer me mrzi da namestam latinični layout, a i pomešaće mi se Z i Y, i onda nek mi je Bog u pomoci dok se opet naviknem...

Dobronameran predlog našem sagovorniku da se lupne po čelu ne bi li mu se neki deo malog mozga ili bar hipotalamusa vratio na normalnu poziciju. Izraz nastao kao pandan istoimene pesme grupe ''Bad Copy'', a koji veoma dobro poslužuje i za ultimativni odjeb nekome čijeg smo preseravanja siti...

Inače hrana za svinje, ali vrlo često se koristi kao opis nečijeg karaktera. To je ljigav čo'ek bez srama i stida, nema dva prsta obraza što bi se reklo, rođenu majku bi prodao za koji cent, a babu bi dao gratis. Ne, pička, slina, smeće i govno nisu dovoljno jake riječi koje bi opisale buđavost ovakve osobe.

Rečenica koja se upotrebljava kad se okupaš ka čo'ek, onda kad si čist i mirišljav i spreman da budeš lep i nasmejan ceo dan. Naravno, ne možeš da budeš kao Marijana nikada, kad sve ovo obaviš ti si samo demo verzija, jer se original ne znoji i prirodno je uvek našminkan i nakinđen.

Mi muškarci, da se ne lažemo, nismo naročito izbrljivi kada se radi o pukom polnom opštenju sa ženskom populacijom. Jebali bi sami sebe, samo kad bismo mogli da dohvatimo. Znači nema onih gluposti znamo se samo 5 minuta, ne krešem se na prvom sastanku, niti na javnom mestu, ne privlačiš me fizički, imaš spojene obrve, imaš prst manje na levoj nozi... Ma kak'i to. Samo upri, pa koliko izdržiš. Znači 3-5 minuta.

E, verovale ili ne i mi imamo nekakve kriterijume. To niste znale, a? Mislili ste da svaka rupa nađe zakrpu? Sad malo strepite da ne umrete same u stanu okružene gomilom mačaka? Prpa, zar ne?
Nema potrebe. Broj rupa koje ne nađu zakrpu procentualno je srazmeran broju Vukajlijaša koji nisu jebali. Znači 0,01-0,3%. Tako da, ukoliko ste bez nekih vidljivijih fizičkih mana (nemate pola glave ili imate palamar), naslovna rečenica, koju izgovara muška osoba željna pičetine, će vas zaobići u širokom luku.

nekada sinonim za suhomesnatu prerađevinu (vidi pod kobasica), danas prevashodno još jedan naziv za muški polni organ. izraz u tom značenju postoji duži niz godina, a pomenuti Ajzak još dok je sa pokojnim Miki-Bojem repovao u prvom (i pravom Bad Copy-ju) ispevao je parolu: Ajs i Miki dolaze za vas, kome se ne sviđa oblajvi nam kobas...

Kladioničar koji nikad nema predstavu šta bi mogao da stavi na tiket, pa prepisuje od koga stigne.

Sleng nastao početkom devedesetih,(nekako se uvukao pored šatrovačkog ćo-mi, ki-zo, gi-dra, co-bra itd.) ni sam ne znam zašto, možda zbog teškog trovanja mladeži Američkim filmovima na TV Palma i POLITIKA. U svakom slučaju, može se reći da su neka imena zaista zvučala moćno i ok, toliko da su i roditelji svoju decu zvali po nadimcima. Dok me je za neke bilo blam da ih progovorim.

Mesto gde ljudi dolaze masovno da troše svoj novac, nadajući se nekom dobitku. Često su spojene i sa sportskom kladionicom.
Sa potpunim pravom mislim da se mogu nazivati i debilane, jer mislim da samo debil može davati pare na "gutanje" raznim poker i slot aparatima.
Tu nema nikakve svrhe, osim što samo drkaš onu mašinu koja ti guta pare bespovratno.
Slično je i sa okorelim kladioničarima.

Orthodox Celts je srpski bend koji je nastao 1992. godine. Izvodi irsku folk muziku sa blagom aromom rocka. Na pocetku karijere su izvodili irsku folk muziku (Star of the county down, Rocky road to dublin), a kasnije su poceli da izvode svoje (Green Roses, The Celts strike again, Drinking song). Tekstove im radi frontmen Aleksandar Petrovic (Aca Seltik), a muziku violinistiknja Ana Djokic. Inace, ovaj bend je veoma popularizovao irsku muziku i dao povod za osnivanje jos nekih bendova tog zanra kao sto su Tir na n'Og i Irish Stew of Sindidun.

Muškarac, najčešće srednjih godina, koji laganim korakom ide sa jedne strane ulice ili trotoara na drugu i meri kolika je dužina. Oko njega se širi jasan miris alkohola i povremeno zastane da izbaci kotu na određenom mestu. Iako mu se usne skoro i ne pomeraju, odnekud iz njega dopire geometarski "theme song" koji varira u melodiji od primerka do primerka, ali je tekst skoro uvek isti:

-Sm se npjiooooo pfffff khaaa pfujjjjjj, bmtileba onćmni mjku da pom pfujjjj khmmmm ŠTA JE?

Popularna mantra domaćih ovlašćenih servisa za automobile, kojom nas ljubazno osoblje dočekuje na vratima. Nebitno je da li ste došli u vezi neke opravke, da pazarite auto ili da pogledate sise nabrijane prodavačice... Diskretni eho koji nam neprekidno odzvanja u glavi, podseća da svaki novi provedeni minut na tom mestu košta još pedeset evra, dok se prodavačici beonjače okreću kao na slot mašini, izbacujući dobitnu kombinaciju: $ $ ...

Djordje Miljenovic, Winegal. Clan grupacije Bad Copy. Zavrsio neku muzicku skolu i muzikant je. Svira vise instrumenata. Izdao nekoliko solo albuma, a Ortaci Ne Znaju(zadnji solo album) razbija. Kvalitet brate. Inace saradjivao sa Marchelom, Prti Bee Gee i ostalima. Kazem-kvalitet brate. Bajdvej, ovako se pravilno pishe.