- Шабан је краљ!
- Јеботе, који си ти џибер?!

---

- Шабан је краљ!
- Брате, мојне ме с тим џез-блуз срањима, дај бре нешто српско, ситно!

Блажени чин ваћарења и тарења:

Препун аутобус лепљивих женки, нажуљаним длановима лагано милујеш милферско позадинство, док се шатро пробијаш да откуцаш карту. Чекаш наредно нагло кочење, како би сасвим случајно изгубио равнотежу, и навалио се снажно на крушкасто извајану хрпу меса. Питончина трне испод уских фармерки, вапећи за слободом као невин из тамнице. Лежећи полицајци - пријатељи твоји, твоје верне слуге, труцкање производи тарење, твој ум ствара ритам самбе, у возилу је сваког трена све мање ваздуха, а ти почињеш да уживаш у јефтиној симулацији као да радиш праву ствар. Наступа опадање брзине, врата се отварају, а шамар врућег ветра ремети моторику, враћа у реалност, подиже тензију.

Убацивање у брзину, игра поново почиње. Њена коса голица врх твоје браде, погледи се срећу на мали делић тренутка. Док стидљиво окреће главу на другу страну, осећаш мирис јефтиног парфема и купке са екстрактом кокоса. Лагано спушташ главу, постајеш безозбиран, снифујеш те ароме са њеног врата к'о Кејт Мос шиптарски пајдо, док ти скамењена питончина чека наредно кочење, наредног лежећег полицајца.

-Шта би?
-Ништа, зезнуо сам ствар.
-Пао си?
-Пао.
-Па како коњу промовисани? Три месеца сунца ниси видео од књиге и опет паде. Е, кукала ти мајка!
-Ма дај кево шта ти је? Смири се. Биће боље у следећем року.
-Па што те обори кукавче?
-Нисам знао треће питање.

Ivicu i Maricu znam već neko vrijeme, naravno ne lično, ali njihova maćeha mi je poslovođa u fabrici gdje radim. Užasna žena, nikad joj ništa nije u redu, a ni ono dvoje jadne djece ne voli. Prilično sam usamljena žena, pomalo prgava, živim u kući duboko u šumi, ne volim previše društvo, a i ljudi me izbjegavaju baš zbog toga što nikad nisam bila pretjerano druželjubiva. Kad sam bila mala u puno čemu sam oskudijevala, a ono što mi je najviše nedostajalo su bili slatkiši. Zbog toga sam prije puno godina odlučila da svoju kuću počnem ukrašavati slatkišima. Nakon nekog vremena je to preraslo u pravu opsesiju. Ljudi to smatraju morbidnim, pogotovo jer me ne znaju, ali šta bih sad, to je moj hobi, iako pomalo bizaran.
Otac Ivice i Marice je bio divan i siromašan čovjek. Žena mu je umrla ubrzo poslije rođenja djece, a on je iz straha da djeca ne ostanu bez ženske ruke, posustao pod nagovaranjem rodbine i pristao da se oženim onom vješticom. Ona je imala strašan uticaj na klince, postali su bezobrazni i drski. Iako su postajali sve sličniji njoj, maćeha ih nije mogla podnijeti, pa je uspjela nagovoriti njihovog oca da ih pošalju daleko u šumu. On, psihički ubijen, kakav je postao pored nje, pristao je na to. Međutim nisu znali da su klinci načuli taj razgovor i ponijeli sa sobom mrvice kruha koje su prosipali usput.

Dugo su lutali kroz šumu gladni i kada su poželjeli da se vrate kući shvatili su da su ptice pojele sve mrvice koje su prosipali. Danima su hodali sami. Čudi me kako su preživjeli.

Nakon nekog vremena su naišli na moju kuću, i djeca ko djeca, navališe da jedu prvo ogradu, pa prozore, vrata, ma bili su nezasiti. Kasno sam shvatila šta se dešava. Izašla sam napolje i nisam se previše obradovala kada sam shvatila šta rade, jer su uništavali ono što sam stvarala godinama. Bilo bi u redu da su normalno jeli, ali oni su razvaljivali sve što su stigli. Naravno da mi ih je bilo žao kad sam ih vidjela onakve, pogotovo Ivicu, koji je izgledao strašno loše, ali prevršili su svaku mjeru. Krenula sam da galamim na njih. Na trenutak su se preplašili, a onda i oni počeli da se deru. Uspjeli smo se svi nekako smiriti, pa sam ih pozvala unutra na ručak. Pripremila sam im raznih đakonija. Jeli su, ja mislim, kao nikada u životu. Kada su završili ispričali su mi sve šta im se dešavalo. Jadna djeca, sami u šumi, danima izgubljeni…

Pošto je već bilo kasno, napravila sam im mjesto gdje će leći i otišli smo na spavanje. Planirala sam da ih sutradan odvedem do njihove kuće. Tokom noći, Ivica se još više razbolio, pa ih nisam mogla ostaviti same da potražim roditelje, a nisam ni njega mogla nositi, pa sam odlučila da ih ostavim kod sebe još neko vrijeme. Maricu sam zamolila da mi pomogne oko kućanskih poslova, jer nas, ipak, sada ima troje. Nije joj bilo pravo, non stop je gunđala i ljutila se. Nakon nekog vremena, brat joj se počeo oporavljati, već je stao na noge i malo su živnuli.
Nikada neću razumijeti šta se dešavalo u njihovim glavama zadnjih dana, da li pohlepa ili jednostavno nisu znali šta rade, ne znam.

Dan prije nego što ću ih voditi kući, odlučila sam da ih počastim pravom gozbom. Dobro sam ugrijala rernu, zaklala pile, ogulila krompir i napravila salatu. Pošto sam već bila prilično umorna, rekla sam Marici da pogleda da li je rerna dovoljno ugrijana. Odgovorila mi je da ne može da je dohvati, čime sam ja bila prinuđena da ustanem i sama pogledam. Da mi je neko pričao šta će mala Marica tada uraditi, nikad mu ne bih vjerovala. Čim sam zavirila u rernu gurnula me je! Pokušavala sam da se iščupam, ali nije bilo šanse. Sreća u nesreći je bila ta da rerna nije bila dovoljno ugrijana. Marica je otišla po brata i onda je krenuo pravi haos, bar po onome što sam mogla čuti. Lomili su ogradu, vrata, prozore, sve što su mogli dohvatiti.

Kasnije sam vidjela da su mi nestala kolica i da su ti mali nezahvalnici očigledno to planirali otkada sam ih pozvala da ostanu kod mene. Ivica vjerovatno nije ni bio bolestan. Nagrabili su svega što su stigli i pobjegli. Shvatila sam koliko sam bila naivna kada sam povjerovala u priču da su se izgubili. Maćeha ih stvarno jeste otjerala, to sam kasnije saznala, ali oni su vrlo dobro znali put kući. Poznavali su šumu kao svoj džep.

Šta je poslije bilo sa njima, ne znam i ne želim nikada da saznam. A šta se desilo sa mnom? Imala sam sreće da je naišao jedan od rijetkih komšija sa kojim sam komunicirala i izvukao me iz rerne. Do tada sam zadobila opekotine trećeg stepena te sada ležim u seoskoj bolnici i pišem ovu priču u nadi da će je neke novine objaviti da se napokon sazna prava istina o meni.

- Па знате господине, тај Пикасо ког сте пазарили је из једне од његових лошијих фаза. А и Пикасо сам по себи је прецењен.
- Драги мој господине, то је све ствар укуса.

***************************************************************************************

- Зашто, али зашто сви хоће да кењају код Каће у клоњи?
- Брате, то је ствар укуса. Ја преферирам чучавац.

- Извиндера, Бобо, ћиме то потисујеш, матерет?
- Ово ти је плајваз звани паркерица, добри мој Аљо. Клизи по споразуму, не могу да стигнем да прочитам шта све пише, од ње. Курцом да пишеш. Писмена ствар.
- Аферим!
------------------------------------------------------------------------------------------
- Немој да си слепац код очију, Миливоје. Техника, бато мој, све се види, све се зна. Ево, рецимо оћеш да видиш де ти је међа њиве код потока, молим, стиснеш овде, увећаш. Чек, чек, шта се 'во беласа? Ама јел ово ти трћиш твоју Стамену ил је неко други?
- Ти си комшо, мамицу ти твоју, видиш да је твоја ћела и паркиран трактор с кабином! Ваистину, писмена ствар тај компјутер. Буди ту, одо по танџару...
- Мићо, комшија, брате мој, па ово су слике од пре 20 година, нисам то ја! Да ти објасним! Микиии...

Полагање возачког, последња раскрсница пред повратак на полигон. Заустављање Југића на раскрсници:

Кандидат (презнојава се, покушава да убаци у прву, полагање зависи од тога, ал' не иде)
Полицајац: Шта је било сад?!
Кандидат: Ма неће у прву...Није до мене...
Полицајац: Ма одради му из 2 у 1 и не секирај се!
Кандидат (два снажна покрета руком, југозапад-север, и Југо креће без проблема)
Полицајац: Таако бре! Научи те битне ствари! Видиш како може!

Nastavnica nam je pričala o pitagorinoj teoremi i sličnim sra..stvarima!

5 година…
У радњи....
Особа жељна оне ствари(показујући прстом): Мама, ја хоћу ону ствар.
продавачица: Ију!
Мама: Дајте му ту чоколаду што тражи.

75 година...
На разговору са разредним...
разредни: Знате, ваш унук је ушао у пубертет...
деда(прекида га): Где је ушао?
Разредни: У доб…
деда(прекида га): Па је л' питао да ли сме да уђе? Није ваљда да није куцао? Ми смо га тако васпитали да увек покуца на врата пре него што уђе.
разредни: Ма није, то вам је...
деда(опет га прекида): Ја вама не верујем! Код куће увек куца.
разредни: Јесте, добро, куцао је!
деда: Знао сам! И мени је било чудно у први мах да није.
разредни(видно фрустриран): Знаш шта деда-он само мисли на ону ствар!
деда: Kоју ствар?
разредни: Е деда ако си ти заборавио џабе ја да ти објашњавам!

"Која дивљина онај Непал, мајке им. Види ово, жене за време трајања менструација бораве у шталама да не би како се верује, и цитирам "прљале и загађивале домаћинство својом нечистом крвљу!"
"Какви индијанци човече."
"Чекај, чекај, има још! Чуј ово, "Један суд у Саудијској Арабији је изрекао казну пресецања кичмене мождине човеку чија су дела проузроковала парализу код оштећеног."
"Ма то ти је тотално друга временска зона. Па то код њих је 17-и век пре нове ере јеботе, виш' да примењују Хамурабијев законик мајке им га нецивилизоване.
-
До Јапана изгледа могу само временском машином да отпутујем. Чисто сумњам да ови Јатови авиони лете у 24-и век.

Kad ga ujutru namestis i legnes uvece on je sledeceg jutra ponovo rasturen i ponovo moras da ga namestas. A kada ga ne namestas uopste, on je u stvari uvek namesten da legnes.

- Радош-сон, како је била на ферие ин Сербишен?
- Ја, ја, гут! Било мало од друга до друга а и од драге до драге, ако ме разумеш, хе хе...
- Си ми донела неки суфенир?
- Нарафно... Дер кондиломен.
- У пичка материна!
- То и ја исто казала...

Професор решава укрштене речи на часу: Е, децо, презиме камбоџанског националног лидера што их је водио у грађанском рату 70-их...на врх ми језика...
Ђаци: Збуњени поглед...
Професор: Ма онај што је водио оне комунисте што су се звали Црвени Кмери! Их, бре, децо па како то не знате, то је ствар опште културе!
___________
Ортак 1: Знаш ли да је Наташа попушила синоћ Јови?
Ортак 2: Немам појма...она ми деловала ко наивна клинка...
Ортак 1: Каква наивна клинка...курветина бре! Како то ниси знао, то је ствар опште културе...

- Види брате који је краљ овај Ђоковић, све редом кида!
- Јес брате, а јел би ти могао да живиш тако да ти лекар каже кад и колико смеш да јебеш, шта и кад да једеш. То ти је бре јебеније од затвора. Тренира ко магарац сваки дан, а други му тренира девојку.

Kakva sam takva sam, extra mi je. Mogu da budem sa onim ko me prihvata, a svoje rupe popunjavam sama! I mogu biti samo s onim s kojim mi je lepše nego kad sam sama (a, izuzetno mi je lepo i kad sam sama i ne pristajem ni na šta manje od toga). I da, treba mi neko da me pobedi! Konkurs otvoren!