Odnosi se na devojku koja ima jednog za šetnju a drugog za jebanje, a da to ne znaju ni onaj što je šeta, ni onaj drugi.

Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.

Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.

Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)

Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.

Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...

Jedini mogući odgovor budali koja poredi bilo šta iz današnjeg sistema vrednosti sa nekim prethodnim.

Rečenica koju obično roditelji koriste da obrukaju svoje dete pred ljudima koje bi to dete po njihovom mišljenju trebalo da poznaje odnekud, ali to, naravno, nije slučaj.

Ako imate mladjeg brata ili sestru koji su tek upisali osnovnu i nervoznog ćaleta koji pokušava da pomogne detetu da ne zaostaje za drugom decom (ne bilo u redu sa takvim genima, je li), imali ste prilike da vidite kako ćale seda za sto držeči se poslovice lepa reč i gvozdena vrata otvara, a završava sa omiljenom roditeljskom batina je iz raja izašla.

Izraz kojim se u narodu slikovito predstavlja odnos zeta i ostatka familije.

Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to.
Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan...
Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.

Obično su majke sa tom rečenicom prekoravala sinove,koji su se posle par godina braka odavali alkoholu,kocki,kurvarluku,pa kad više nisu mogle trpiti sramotu,tako su se obraćale svojim jedincima u nadi da će sačuvati familiju,ime i imanje.

Izraz kojim opisujemo finog momka, koji se ne snalazi najbolje u krevetu.

On možda sprema doktorsku disertaciju: “Model aktivnog adaptivnog upravljanja procesom spajanja delova u montaži primenom redundantnih robota”, on govori četiri jezika, igra tenis tri puta nedeljno, ne pije, ne puši, voli decu i biće dobar otac, ima otvoren štedni račun u Komercijalnoj banci, i vikendicu na Tatarskom brdu, ali kad legne na tebe, imaš osećaj kao da ti Dejan Cukić u rozim kupaćim gaćama čita poeziju Duška Trifunovića.

"Kad je teško Čović", verovatno da je najuspeliji slogan iz čitave plejade predizbornih slogana višestranačke Srbije. Bio je to slogan Nebojše Čovića, prvog najpoznatijeg političkog konvertita, koji je nakon uspešne karijere u SPS-u, prešao u opoziciju stvorivši sopstvenu stranku Demokratsku alternativu. Kao prvi slučaj buduće mode političkog verolomstva, poneo je i teške udarce obe političke alternative.
"Kad je zika Čolić", dodatak je na ovaj slogan, kojim je ironično prikazana determinisanost izbora, koju je u tada aktuelnoj muzičkoj dominaciji ekvivalentno predstavljao Zdravko Čolić. Autor dodatka na slogan je beogradski bas gitarista Aleksandar Cvejić.

Оно што моја кева каже њеним ''фенси'' друговима и другарицама кад им се шлихта а прича неке моје несташлуке.

Igra bezobraznih čitalaca krimi romana koji, kad pročitaju neki, ladno na prvoj strani ispišu ime ubice. Jedino gore od toga je kad to napišu negde na pola romana... Isti likovi kad se pomene neki novi film odmah izblebeću kako se isti završava što ubija želju za gledanjem.

Slavski princip. U nekim krajevima važi samo za Slavu i Božić, gde domaćin iznese svakovrsnu hranu i piće na trpezu pa se gosti služe po volji, u nekim važi i za sva druga veselja.
Postavi se sve, domaćin izađe i kaže "Služ'te se gosti" i onda kreće krmačenje, dotle niko ne pipa hranu.

Simpatičan način da nekome kažeš da je devojčica koju gleda premlada.

Slikovit prikaz osobe kojoj se zivot opoganio po lobanji.

Хардкор секс.

Ohrabrujuća izjava. Sve dok se ne postavi jedno pitanje.
ČIJOM?

Pocep'o bih je k'o Hitler Poljsku, kao radnik pivo ispred zadruge, kao poziv za vojsku. Kaže se pri izražavanju seksualnih nagona ka nekoj ženskoj osobi.

Pikasov odgovor na pitanje šta ovi segmenti predstavljaju na njegovoj najpoznatijoj slici - "Gernika".

Odgovor je uslijedio nakon mnogo godina prepunih stručnih analiza, nagađanja, pretpostavki o stanju svijesti umjetnika u trenutku stvaranja slike i nebrojenih palamuđenja istoričara umjetnosti o skrivenim značenjima i dubokom smislu koji su samo oni u stanju da primjete. Ovom rečenicom Pikaso je izvrgao ruglu sve one tumače koji vide nešto čega nema.

Pikaso je bio živ, pa je mogao da odgovori, ali šta je sa pokojnim umjetnicima koji se u grobu prevrću od analiza kojekakvih stručnjaka koji izmišljaju simboliku i tamo gdje je nema, a sve u cilju samopromocije? Zašto bik ne bi mogao biti - bik?

Prva rečenica kojom rodbina i komšije opisuju ubice, kriminalce, psihopate ili nesrećno nastradale, njima barem iz viđenja poznate osobe.