Usluga koju trazis od majstora,kada do njegove radionice odslepas auto,'89.godiste,koji je presao 150.000km.

Fenomen naseg sveta, najenergicniji, pametniji, zivlji, ambiciozniji, samopouzdaniji, recitiji sloj stanovnistva u Srbiji! Nema sta (misle da) ne mogu i nece.

Ukoliko ugostiteljski objekat pocinje ,,Kod ___ '' znaci da je neka teska birtija ili pab.

Ono sto kazemo kada ne zelimo da se gosti osecaju bas kao kod svoje kuce, pa da lome i unistavaju sve okolo.

Cuje se cesto u kladionici, kad neko ceka rezultat za isplatu a nikako da dodje, a njemu se pisa.
Mrzi ga da ustane da ode da sora, i ceka zadnji trenutak, sve misleci da ce da padne taj gol bas kad on ode u toalet.
Kad na kraju krene u wc kaze "idem da ispisam maler", nadajuci se da ce sa tim soranjem nesto da promeni, da istera maler, losu srecu iz sebe.
Bilo je slucajeva da bas dok je taj neko u wc-u padne taj gol, ali cesci je slucaj da ga drustvo przi i svi se deru u kladionici "to majstore, dala barsa, mancester...(ko mu vec treba) gol".

Izraz koji se uoptrebljava kada želimo da istaknemo da po sopstvenim aršinima, nemamo nikakve koristi od nečega što radimo ili se od nas očekuje da uradimo.

Univerzalno opravdanje koje uvek pali i nikad u onome koga odbijate ne izaziva gnev, depresiju, smanjen libido ili želju da vas akne po sred labrnje.

1. Ono sto kazes kad krenes u grad pa te pita zena GDE CES? - najlakse se otarasis, a i zvuci smekerski, jer je ovaj izraz u upotrebi jos iz vremena filmova sa Batom Zivojinovicem.

2. Ono sto internet zavisnici i no lifer-i napisu kao status na svom facebook-u ili myspace-u kada napokon odluce da se odlepe od stolice, i izadju na svetlo necega sto nije katodno...

Nekada su naši očevi ovom rečenicom išli da skinu mrak sa najbolje pičke iz sela, dok njen ćale nagruvan rakijom čeka da ga pojuri sačmarom preko njive da mu jebe kevu. Danas ovom rečenicom mladići negde iz Kalanjevaca voze rumene devojčice da ih štipaju za dupeta i da kradu piksle iz kafića. Kada se posle dva piva vrate kući čeka ih ćale nagruvan rakijom: " He-He-He. Pičko."

Rečenica koju svako dete izgovara do svoje šeste, sedme godine. Da li zbog toga što smatraju to velikim poduhvatom, ili pripremaju mame psihički na brisanje guze, ko će ga znati. Prestaju uglavnom kada krenu u školu, jer do tada već nauče da sami brišu usrane guzice.

Varijacija na temu srodstva sa nekom poznatom licnoscu. Moja baba

Izreka ljudi koji drže seosku kafanu. Kad se gosti napiju dobro počne makljaža štapovima i gađanje kuglama.

Bića koja do nisu shvatljiva mladjim generacijama.Bit njihovog postanka je ustajanje u 6 sati ujutro.Kada dodju kod svojih potomaka,obavezno odlaze po 10-20 puta u toku noci u WC.Pri povratku svrate u vasu sobu da provjere da li ste pokriveni,jer biste inace mogli da ''nazebete''.Dok vi preko ljeta umirete od vrucine,oni nose vunene carape i dalje im je hladno.Ali vi necete nista da kazete,jer znate da su oni stariji ljudi..ali ne.Oni su uvjereni da je i vama hladno kao njima i da pod svaku cenu morate da se obucete inace mozete da umrete od hladnoce.Naravno,uz to ide prica kako je u njihovom(vasem) selu jedan covek nastradao zato sto nije obukao jaknu u julu!
Ali naravno,imaju i penzioneri neke svoje principe u zivotu.Npr.zapitajte se da li ste ikada dosli u ambulantu,a da niste sreli nekog pripadnika ove rase?I nemojte ni pomisliti da je vasa upala pluca vaznija od njihovog mjerenja krvnog pritiska!Vi mozete sacekati,malo se u cekaonici preznojite,ali oni ne mogu cekati.Poznata je i cinjenica da su oni najbrzi kad je u pitanju smjestaj u javnom prevozu.I u slucaju da stoje u autobusu(mada se to retko desi),a vi da sjedite,oni ce vas citavo vrijeme mrko gledati zbog toga sto ste im zauzeli poziciju.
Ubeđeni su da cete vi bolje uciti budu li vas svakodnevno podsecali na to da se prihvatite knjige,jer je vas rodjak ucio,pa je postao direktor.Postoje i oni moderniji babe i dede koji vole da sjednu pored vas i da gledaju sa vama TV,iako gledate novi film Jackie Chana,oni ce budnim okom pratiti film,pa ce cak i pokusati i da prokomentarisu kako striptizete iz filma nemaju ''ni mater,ni ćaću''.Najgori slucaj je kad hoce sa vama da gledaju fudbalski mec.Tu uvijek slijedi pitanje: ''Koji su nasi?'',bez obzira sto vi gledate Englesku premijer ligu.Cesta pojava kod penzionera je i gledanje dnevnika u 19 sati(99 % ih prati dnevnik).Taj njihov ritual prije pocinka,zna biti neprijatan,ukoliko su ili baba ili deda gluvi.Naime,oni su tada primorani da pojacaju tv do maksimuma,jer ne cuju.Pa ste tada i vi u mogucnosti da preslusate dnevne vijesti,bez obzira sto ste vi u prizemlju a oni na 3 spratu.Penzioneri poznaju citav komsiluk i sve njihove pretke.Zanima vas vrijeme sutra?Pitajte njih,oni imaju taj senzor u desnoj podlaktici ili lijevom koljenu(varira od penzionera do penzionera).Ako ne znate s kim da se druzite ili ako sumjate da vam se drug drogira,pitajte BABU I DEDU!Oni ce vam odgovoriti!;)

Rečenica koja je prisutna u skoro svakom holivudskom ostvarenju, a uglavnom znači da te neko otpilio k'o koru od banane ili se eventualno sprema da te ubije u wc-u. A u najboljem slučaju će da pobjegne kroz vodokotlić. I tek tada počinje film.

Može se koristiti kao obaveštenje nekome, da mu date na znanje da idete, da se ne bi naljutio bez razloga.
Naravno, postoji i druga upotreba. Može se iskoristiti kao izgovor da odete od neke persone sa kojom komunicirate.

najopasnija vrsta baba. ujutru su najopasnije i najbrojnije na stanicama GSP-a. njihovo glavno oruzje je ceger(ili poveca torbetina) koji nose najcesce na pijacu. koriste ga prilikom ulaska u autobus ili tramvaj tako sto cegerom odstrane ljude i blokiraju im prolaz, kako bi one prve usle i zauzele mesto. kada vide slobodno mesto, vec s vrata autobusa bacaju ceger na sediste kako niko ne bi seo pre njih i brzinom svetlosti se teleportuju do sedista i napokon, spokojno se uvale i mirne su ceo put. kada su sva sedista u busu zauzeta, babe pijacarke, kada se vracaju pravo s pijace, najpre nekoga lepo zamole da im ustupi mesto, a ako im ne ustupi, nabijaju mu ceger u facu, kao slucajno, i dahcu mu u facu, isto ko bajagi slucajno sve dok se osoba ne smori i ne ustane.

Nekada davno, u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu privreda je bila toliko jaka da se radilo u tri smene. Večita obnova zemlje, socijalna politika kao u današnjoj Jagodini, vodilo se računa da svi moraju negde da rade. Makar to bilo i kao čuvar plaže u zimskom periodu pa još i u noćnoj smeni.

Većina zaposlenih je zaista i radila u nekoj od proizvodnih delatnosti, šila, kopala rudu i rmbala od deset uveče do šest ujutro. Jebiga, rudarima je ionako mrak i svejedno koje je doba dana. Važno da se radi, da zemlja prosperira. A onda, u pola sedam ujutro, umorni radnik na putu do kuće, svrati u kafanče da popije jutarnju kafu jer mu je žena već otišla u prvu smenu pa da ne pije sam.

Danas, to je pojam za alkosa ili nezaposleno lice kojim se pravda rano ustajanje ili kasno leganje.

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...

Suptilan način da nekome kažeš da neceš da ga voziš kuci jer se stalno šlepa, a da nikad ne ponudi ni dinara za gorivo.

Logicno pitanje posle ocitavanja roditeljske bukvice sta ne treba da radite na ekskurziji.